Након осмодневног учешћа на државним церемонијама Владе Републике Србије у братској Грчкој, поводом 107.г. од ИСКРЦАВАЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ на Јонска острва и 105.г. од ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА као и завршетка ПРВОГ СВЕТСКОГ или "ВЕЛИКОГ" рата завршавамо и ми свој боравак на подручју Грчке и Северне Македоније.
Данас, 24. септембра 2023. г. одмах по завршетку државне церемоније, организоване од стране Грчке владе на ПОЛИКАСТРУ (командном месту савезника) током ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА, без много чекања преко граничног прелаза Евзони ушли смо у Северну Македонију. А у аутобусу, сигуран сам да добром расположењу, поред дивног сунчаног дана доприноси и сама чињеница да се враћамо кући. При том, сваки повратак кући баш као у оној народној пословици "СВУДА ПОЂИ - КУЋИ ДОЂИ", без обзира на обиље предивних утисака, свима доноси радост и додатно побољшава расположење. Путовање до Скопља планирао сам да "скратим" између осталог и читањем родољубиве поезије сјајног аутора и почившег ПОТОМКА Петра Петровића "јадранина" из Лознице, према коме бих се сигурно огрешио када бих рекао само писца поезије, јер је он био изузетно свестран и подједнако успешан и као сликар, вајар, дуборезац, аматерски глумац. Већини потомака који годинама путују на српска војничка гробља и ратне меморијале по иностранству, познато је да ја са собом увек носим његову сјајну књигу поезије "СА ВЕРОМ У БОГА" коју је он посветио свом деди "Солунцу" Михаилу и његовим ратним друговима и саборцима из ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ, као и изабране песме по областима ЗА КРАЉА, ЗА ОТАЏБИНУ и ЗА НАРОД. Од тога сам ипак одустао, јер су се саме наметнуле неке друге теме попут:
Атентата на краља Александра у Марсељу, изворне верзије легендарне песме "Креће се лађа француска", о нашим прецима на Алпима и дворцу Кастелано. Тако, чини се много брже него што смо очекивали стигли смо у Скопље.
А у Скопљу!
Е, ту нас за разлику од неких ранијих година због објективних околности није сачекао нико. Али ми смо се и сами одлично снашли и без лутања, најкраћим путем кроз закрчене улице града убрзо ушли у насеље "Аутокоманда" и на паркинг испред цркве Св.АРХАНГЕЛА МИХАИЛА која нам је била циљ. Црква је иначе задужбина краља Александра Карађорђевића. Знамо да долазимо пред велику светињу СПЦ-е (сада под јурисдикцијом македонске православне цркве) а шта то и практично значи убрзо смо и лично осетили? А у питању је светиња у чијој се спомен крипти налазе десетине и десетине ковчега са костима српских војника. Деценијама су оне биле недоступне посетиоцима овог храма закључане и закатанчене у тами крипте ове светиње. И не само оне, већ и прелепи иконостас са ретким БОЈЕНИМ ПЛАТНИМА дар генерала и пуковника Српске војске из 1933.г. који се такође налазио скривен у овој крипти.
Свестан ситуације да ова светиња више није под надлежношћу СПЦ-е већ Македонске и да би наше државне заставе могле изазвати додатне проблеме, одлучио сам да се не износе (наравно не образлажући то правим разлозима потомцима у аутобусу). Испоставиће се да ми је перцепција била више него исправна. Излазимо из аутобуса и већина групе са дубоким страхопоштовањем ступа пред спомен-цркву као и пред сваку светињу. Али сада нема да нас испред ње, чека некада дивни старешина ове цркве, свештеник Аца Ћосевски. Аца је у пензији а у порти цркве проналазим свештеника који нас нимало љубазно не дочекује, већ чак напротив, нељубазно и да не употребим неке теже речи, на моје запрепашћење крајње непријатно! Тражим благослов да уђемо у храм и спустимо се у спомен-крипту, што он категорично одбија, правдајући се да нема кључеве од крипте, да су они код старешине цркве и да је то у том моменту апсолутно немогуће?
Шокиран сам, изненађен, затечен, запрепашћен и ни сам не знам шта још? Очекивао сам нељубазност и добро проценио да не износимо заставе да то не би погрешно протумачили као нашу провокацију и некакво надмено понашање, али да нам не дозволе улаз у спомен-криоту НЕ, ТО АПСОЛУТНО НИСАМ ОЧЕКИВАО И БИО САМ ВРЛО ЗАТЕЧЕН! Користио сам све могуће начине убеђивања, тражио да се чујем телефоном са старешином цркве, упорно понављао да смо спремни и сатима да чекамо у порти док се не донесу кључеви, прихватао да идемо у обилазак Скопља, па да дођемо касније... Ништа није помогло. Онда сам покушао да употребим и последњи адут, понижавајући се, али свестан и због кога и због чега се вреди понижавати!?Једноставно МОЛИО САМ ГА и упорно МОЛИО, јер био сам сигуран, чак дубоко убеђен да крипта није закључана, а ако је којим случајем и закључана да су кључеви ту у цркви или код тог свештеника лично (име му нећу помињати) јер, ЗАШТО БИ ИХ СТАРЕШИНА ХРАМА НОСИО СА СОБОМ? Просто нема логике! И у једном моменту свештеник се без речи образложења окреће и одлази у храм, остављајући ме самог испред храма. Убрзо се појављује из храма и не гледајући у мене или у мом правцу, врло дрско ми саопштава да можемо да уђемо.
О Боже, како сам био пресретан у том моменту! Верујем да нам је само Господ Бог помогао? Па зар да дођемо пред храм а да не уђемо у крипту истог и поклонимо се сенима наших предака који ту почивају "вечним сном" а ми се не поклонимо њиховим сенима и не помолимо за њихове ДУШЕ? Боже, какво би то било разочарање и ГРЕХ према њиховим напаћеним душама. Кроз храм смо брзо прошли (само уз поклоњење целивајућој икони) брзо се упућујући у спомен крипту. С обзиром да сам још у аутобусу док смо путовали према Скопљу упознао ПОТОМКЕ са историјатом и релеквијама светиње али и шокантним чињеницама да је крипта деценијама била недоступна (закатанчена) не само за посетиоце цркве већ и за саме свештенике који су службовали у њој, у цркви нисам проговорио ни једну, једину реч. Мислим да делим осећања и размишљања већине потомака који су у неверици слушали где су и како од очију јавности биле сакривене кости ових мученика који су стотинама километара далеко од родних кућа несебично жртвовали своје животе за слободу отаџбине, а она им се тако сурово одужила, ДА БУДУ НЕ САМО ЗАБОРАВЉЕНИ ВЕЋ И САКРИВЕНИ И НЕДОСТУПНИ ЧАК И НАЈБЛИЖОЈ РОДБИНИ?
Питам се, да ли смо ми једини народ у свету који се тако односи према својим покојницима, а да не помињем о каквим (див јунацима) какви су били ови припадници славне Српске војске у "Великом" рату се овде ради?
Коначно силазимо у спомен-крипту храма и као и сваки пут када овде дођемо, остајемо фасцинирани величином крипте са 108. огромних ковчега у којима се налазе похрањени земни остаци 1.200 наших војника и официра. На дрвеним ковчезима металне плочице са угравираним именима и презименима палих на просторима тадашње отаџбине старе Србије а данас суседне нам државе Северне Македоније. На зиду једног од пролаза између ковчега поред два велика свећњака мермерна плоча са крстом и уклесаним текстом:
НЕУМРЛИМ БОРЦИМА ПАЛИМ ЗА СЛАВУ И ВЕЛИЧИНУ ОТАЏБИНЕ
ПРВИМ РЕГРУТИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ
ВАРДАРСКОГ, БРЕГАЛНИЧКОГ, КОСОВСКОГ,
БИТОЉСКОГ И ИБАРСКОГ ПУКА
1914 - 1918.
ЊИХОВИ РАТНИ ДРУГОВИ.
Испод те спомен-плоче у нестварној тишини која је у једном моменту завладала у крипти, уместо спуштања ловоровог венца на под (а минут ћутања чини ми се као да траје јако, јако дуго) уместо недостајућег свештеника изговорио сам молитву Свевишњем Господу и у име свих присутних за мир и спокој њихових напаћених душа наменио и припалио свећу паљеницу ту између сандука у којима почивају њихови земни остаци.
Ех, славни наши Див јунаци и мученици, који сте толико деценија чамили у тами ове крипте ОПРОСТИТЕ НАМ, ЈЕР КАО ПОТОМЦИ НИСМО ВАС ДОСТОЈНИ. Са тим осећањем и некако у себи дубоко посрамљен и жалостан излазим последњи из крипте храма на светлост поподневног Скопског сунца. Тешим се некако у себи, да ће ових двадесетак потомака свако на свој начин по повратку и у данима, месецима и годинама које долазе "осветљавати" таму и заборав у којој су нам преци овде почивали а по свему судећи почивају и даље? Ето за почетак нека овај текст буде мој скромни прилог том будућем задатку свих нас. Желим да верујем да ће бар школске екскурзије које у толиком броју долазе из Србије и Републике Српске у прелепо Скопље, наћи времена да између бројних знаменитости и лепота овог града препознају и осете потребу да посете ово свето место и ПОКЛОНЕ СЕ СЕНИМА СВОЈИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА, КОЈИ СУ НЕСЕБИЧНО И НЕ ШТЕДЕЋИ СЕ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ, ДА БИ СМО МИ ДАНАС ИМАЛИ СВОЈУ ВЕЛИКУ И СЛОБОДНУ ДРЖАВУ и бар на тај начин НЕ ДОЗВОЛЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ УМРУ У ТАМИ ЗАБОРАВА?
Умио сам се на чесми испред храма са нестварно хладном водом и покушао да се приберем и доведем у ред, а да то не "упадне у очи" осталима.
Зашто?
Па зато што сам толико остао под утиском и огромном емоцијом у којој преовладава срам и неко самопонижење себе као личности која је саставни део ПОТОМСТВА које није ДОСТОЈНО ОВАКВИХ СВОЈИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА. Кренуо сам према аутобусу наравно последњи, туп, празан и са неким чудним осећајем који се речима не може ни описати а ни било коме дочарати? Ипак, колико је то могуће, покушао сам да део те емоције и доживљеног ипак пренесем и свима Вама који будете овај текст читали. При том, као и приликом последње две посете овој спомен крипти 2018. и 2022. г. имам страховиту жељу да отпутујем у Северну Македонију и Скопље и некако (а не знам како) у крипту ове спомен цркве у име ПОТОМАКА и у своје име однесем нову државну заставу отаџбине СРБИЈЕ и некако је неприметно убацим између сандука (ковџега) не би ли оку посетилаца била невидљива а у исто време, стално се налазила ту међу њима, јер за њу су пролили толико крви и на крају као највећу вредност, приложили и своје животе. Мали је то и исувише скроман дуг, али дуг је дуг, а и ред је и обавеза да се дуг и одужи! А ако грешим и чиним нешто погрешно, надам се да ми то неће бити ммого замерено, при том спреман сам да за то "платим" и адекватну казну, ако то неко види као кажњиво дело?
А шта ако се они негде горе "питају" ДА ЛИ ЈЕ ЗА ОВАКАВ ОДНОС ОТАЏБИНЕ И ЊИХОВОГ ПОТОМСТВА ПРЕМА ЊИМА, ТРЕБАЛО И ВРЕДЕЛО ДАТИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ? Какву за то казну сви ми ПОТОМЦИ и будући ПОТОМЦИ ПОТОМАКА који ће доћи иза нас треба да платимо?
И тако, свако са својим емоцијама али и жељама да се још нешто види, крећемо у обилазак прелепог старог али и монументално ново изграђеног центра Скопља. Штета што смо за ту лепоту и ужитак имали релативно мало времена. Али ваљда је у животу увек тако, да се за лепо углавном има мало времена? Са скопским предвечерјем и прелепим заласком сунца поново смо у аутобусу и пред нама је још 435 км вожње до Београда, свако са својим мислима, емоцијама и утисцима. За њих смо имали сасвим довољно времена јер смо у Београд стигли у касним поноћним сатима, и ако су се наши више него сјајни "пилоти" возачи Драганче и Дејан својски трудили да што пре стигнемо. Неизмерно им ХВАЛА у име свих нас за предиван, крајње културан и више него стрпљив однос, као и упорно испуњавање бројних немогуће-могућих жеља свих нас, током 8.дневног заједничког путовања.
И на крају!
Честити ПОТОМЦИ наших славних предака!
Вредело је а неизоставно и требало је у данима који су остали иза нас бити у Северној Македонији и Грчкој, где се на државним и другим церемонијама званично и незванично обележавало 107.г.. ОД ИСКРЦАВАЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА КРФ и 105.Г. ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА и ЗАВРШЕТАКА "ВЕЛИКОГ" РАТА.
Следећи век и обележавање 200. годишњице као и свих оних који следе, нормално и природно проћиће без нас, али, ја желим да верујем, да ће велики број наших ПОТОМАКА који дођу после нас још бројније и организованије ићи "ТАМО ДАЛЕКО ГДЕ ЦВЕТА ЛИМУН ЖУТ " и да ће тако ЗАУВЕК БИТИ у све векове, векова, док постоји и један, једини живи СРБИН, као ПОТОМАК НЕУМРЛИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА - МА ГДЕ БИО, АМИН БОЖЕ ДАЈ?
У прилогу као визуелна допуна текста, фотографије са описаног поклоњења у крипти храма Светог АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У Скопљу.

1

Сачувани Бор у порти храма Св. Архангела Михаила у Скопљу, који је засадила краљица Марија Карађорђевић.

2

Унутрашњост храма са прелепом олтарском преградом и предивним полиелејом изнад целивајуће иконе.

3

Потомци САВЕЗА током поклоњења целивајућој икони.

4

Молитва за душе наших славних предака чији земни остаци почивају у овој крипти.

5

Изглед спомен плоче ПРВИМ РЕГРУТИМА Јужне Србије из ВАРДАРСКОГ, БРЕГАЛНИЧКОГ, КОСОВСКОГ, БИТОЉСКОГ и ИБАРСКОГ ПУКА.

6

7

Нека им свећа паљеница, коју сам упалио у име свих ПОТОМАКА чланова САВЕЗА из њихове миле отаџбине Србије за чију слободу су "ПАЛИ" "осветљава" путеве напаћених ратничких душа у Божјим вртовима.

8

9

Наш добри хаџија Милош Ћирковић сигурно се у принетим молитвама сетио и својих двојице дедова ПАЛИХ за отаџбину Србију баш на СОЛУНСКОМ ФРОНТУ.

10

Дубоко емотивно је мали помен (нас ПОТОМАКА мирјана) за душе славних предака доживела најстарија потомкиња госп. Мирјана Гавриловић из Београда (унука ђенерала и министра војног Терзића).

11

ПОТОМЦИ у крипти храма између 108. ковчега у којима вечним сном "спава" 1.200 славних СРПСКИХ РАТНИКА.

12

13

Морали смо да оставимо "земне остатке " својих славних ПРЕДАКА у тами спомен крипте, а иза нас осташе упаљене свеће да им бар мало "греју" душе до неке следеће посете незахвалних и недостојних потомака који су их ту заувек оставили и заборавили.

14

По изласку из спомен крипте.

15

На жалост, доградњом палионице свећа (десно поред степеништа) аутентични спољни изглед храма је оштећен у заувек трајно нарушен.

16

Овако је аутентично изгледао пре пет година, 2.октобра 2018.г.

17

Никада себи нећу опростити, што тада нисам оставио доле у крипти државну заставу коју сам том приликом поносно носио у име нашег САВЕЗА. Та жеља још увек ме држи, и надам се и верујем да ћу је с Божјом помоћи, можда једног дана и реализовати?

18

А ово је савремени див јунак и храбри син мајке Србије с краја 20.века који је имао храбрости и смелости да без одобрења државних и црквених власти као свештеник храма на своју личну одговорност "РАСКАТНЧИ" и отвори улаз на крипти, у коју деценијама нико није могао да уђе, избављајући тако из "ТАМЕ, ЗАБОРАВА И ЧАМОТИЊЕ" на светлост и НЕЗАБОРАВ истину о овим мученицима. Човек са великим Ч и храбри свештеник Аца, који нас је тако љубазно дочекао и предивно беседио о светом храму и спомен крипти, тог 2.октобра лета Господњег 2018.

19

Генерални секретар САВЕЗА госп. Милена Харамбашић и моја маленкост, прошле 2022.г. приликом посете храму у знак захвалности уручили смо му скромне поклоне, међу којимс и књигу КУМАНОВСКА БИТКА аутора Слободана М. Пантића у издању нашег САВЕЗА из 2005.г. поводом обележавања 92.год. КУМАНОВСКЕ БИТКЕ.

20

Неизмерно ти ХВАЛА, велики српски сине, јуначе данашњег доба, велики ЧОВЕЧЕ и Божји угодниче Ацо Ђосевски. Надајмо се да ће једног дана у неком месту са подручја пукова одакле су били ови мученици, чије си земне остатке и имена "ОТРГАО" из "канџи" ЗАБОРАВА, нека од улица добити и носити твоје ХРАБРО име.

21

22

Изглед војничког гробља погинулих војника Велике Британије на Солунском фронту а које се налази у порти непосредно поред храма Св. Архангела Михаила. Слава и вечна захвалност и њима, исто као и нашим српским див јунацима.

23

Посетом и кратким одмором у центру Скопља, завршили смо са обиласком и последње дестинације предвиђене планом овог 8-дневног путовања по братским државама Грчкој у Северној Македонији.

24

Како би било посетити стару чаршију у Скопљу, а не уживати у непоновљиво укусним скопским ћевапима, можда треба питати госп. Биљу, Дацу и Милоша?

25

Или, укусу хладног скопског пива ПОТОМКЕ ветеране са бројних путовања Милоша, Мију, Ниџу и Ђеру?

26

Надам се да ће обиље познатих, мање познатих и многих потпуно непознатих података које смо разменили током путовања, бар мало представљати испуњење ЗАВЕТА старих ратника, са оним јединим задатком "САМО ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ"?

27

А да све, али баш све буде у најбољем реду, на време, где треба и како треба... ПОБРИНУЛА се непоновљиво вредна, савесна, брижна, сналажљива и више него одговорна ВОДИЧ ТА "Petrović Worlwide" Пожаревац, БИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, заједно са својим сарадницима, сјајним младим људима и врхунским мајсторима свог заната (возачима) Драгану Степићу и Дејану Бојићу. Госп. Биљо, Драгане и Дејане у име САВЕЗА и нас ПОТОМАКА са којима сте провели свих ових 8.дана трудећи се да испуњавате понекад потпуно нереалне и немогуће прохтеве и захтеве НЕИЗМЕРНО Вам ХВАЛА.

28

И за крај овог 8-дневног ходочашћа по Грчкој и Северној Македонији.Захваљујући овом сјајном ПОТОМКУ, пук. Мирославу из Београда, на располагању су нам све ове фотографије, које је он од поласка па до повратка, неуморно фотографисао и сатима на свом лап-топу обрађивао за све нас. Најбољи пример је, како у порти храма припрема и последњи сет истих, да би их свима нама током повратка у Бусу пребацио на личне УСБ меморије. Неизмерно ХВАЛА у име свих поштовани и вредни пуковниче Мирославе.

Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.