Уз дужно поштовање историјских места попут старе луке у Гувији и спомен обележја у Дасији и Агиос Матеосу у којима смо у претходна два дана (уторак и среда)
учествовали на државним церемонијама, али већина нас већ деценијама на ово путовање крећемо и долазимо понајвише
због острва ВИДА и тзв. "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" као и "ЗЕЈТИНЛИКА" у Солуну.
А острво ВИДО на коме је пре 107.г. немилосрдно харала СМРТ, у четвртак 21.септембра 2023.г. прекривено је потомцима и званичним представницима њихове миле отаџбине Србије за коју су они овде умрли и заувек остали на "МРТВОЈ СТРАЖИ". А сви ми овде смо само са једном жељом:
да им на државној церемонији одамо дужне почасти, поклонимо се њиховим сенима и покажемо ДА ИХ НИСМО ЗАБОРАВИЛИ и ДА НИКАДА И НЕЋЕМО.Некако смо данас сви од раног јутра још пре напуштања хотела и кретања према крфској луци под некаквим посебним емоционалним стањем? Четврти је дан нашег боравка на Крфу и као што рекох дан због кога се већина нас из десетина градова и места Србије упутило на ово далеко путовање. А циљ је, што масовније присуство потомака на острву ВИДУ где се данас одржава државана церемонија пред маузолејом (спомен костурницом) и изнад тзв. "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ", делу Јонског мора између острва Крфа и Вида.
Крећемо из нашег хотела "МАРКО ПОЛО" који је ту близу Крфске луке у Гувији на удаљености од само 6-7 км и у одећи са беџевима "ОТАЏБИНА ПАМТИ" или цветом "НАТАЛИЈИНА РАМОНДА" симболом умирања и ВАСКРСА српске војске. А онда долазак у велику Крфску луку заједно са 50-ак деце из пожаревачких школа који су допутовала у организацији нашег ГО САВЕЗА из Пожаревца и председника Славољуба Стојадиновића "Регија", 15-ак потомака из Удружења ратних војних инвалида Краљево које предводе јунак са Кошара Војислав Вукашиновић и Нада Милић мајка близанаца Срђана и Бобана погинулих на КиМ 1999.г. као и друга удружења, делегације појединих градова и места али и појединци попут породице Милке Средојевић (јавног бележника) из Ужица и свих оних који су претходна два дана учествовали на државним церемонијама од Гувије до Агиос Матеоса. Заједно са нама су и бројне делегације Јонских острва, града Крфа, филхармонија "ЛИАПАДЕС" из Лиападеса, хор "САН ЂАКОМО" из Агиос Матеоса, учесници културно-уметничког програма, представници медија и многи, многи други. Величанствена слика и убрзано куцање срца нам је барометар који очитава ПОНОС што и својом бројношћу показујемо не само дужно поштовање према својим славним прецима већ и колико нам је стало да данас цела Србија од Суботице и Врања (са севера и југа) као и Кладова и Љубовије (са истока и запада) наше отаџбине, буду ту на Виду.
Тачно у 10,30 ч. укрцавамо се у ферибот "АИАНТАС" чији моћни мотори као ножем секу таласе данас мирног Јонског мора, док на његовим палубама превладава нека чудесна атмосфера ишчекивања и напетости. Они који први пут долазе, још увек нису свесни какво ће их осећање бола и поноса обузети када кроче на тло острва и када се у повратку препуни туге зауставимо над таласима мора да "бацимо" (положимо) венце на тзв. "ПЛАВУ Јонску колективну ГРОБНИЦУ" једино подводно гробље свих војски света у којој заувек почива десетак хиљада наших ПРЕДАКА умрлих од последица "АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ" ту на острву смрти ВИДУ.
И док смо пловили према Виду, већој групи потомака беседио сам о томе како је оно изгледало пре 107.г. тачније у јануару 1916.г. приликом искрцавања првих српских регрута и војника и какав их је пакао сачекао на острву ВИДУ. Тада мало, каменито и без вегетације острвце североисточно наспрам града Крфа површине око 70 хек. било је потпуно ненасељено и грци су га звали "острво змија" а срби острво СМРТИ. Тачно 21.јануара 1916.г. француске лађе искрцале су на њега прве групе најтежих болесника и хиљаде полумртвих дечака (регрута) и тифусара МОРАВСКЕ дивизије из састава чачанског и пиротског батаљона. Личили су на живе лешеве који нису могли да изговоре ни једну једину реч, а ни уста да отворе како би нешто појели или воду пили? А први сусрет са острвом уместо спаса донео је кулминацију страдања. На острву у том моменту није било ничег па ни шатора а лежали су на голој земљи и тупи звуци ледене кише данима су спајали небо и земљу каменитог острва. Тих првих дана, дневно је просечно умирало по неколико стотина болесних и потпуно беспомоћних несрећних младића. Французи су прве импровизоване шаторе подигли од платана бродских једара и весала. Постављена су таква 4 велика импровизована шатора са 2000 лежаја и простиркама од сламе.
Остале су сачуване од заборава записане речи једног француског лекара упућене болесним младићима:
"ОЗДРАВИТЕ СИНОВИ СРБИЈЕ, ЦЕЛА ВАС ФРАНЦУСКА МОЛИ! ВАШЕ МАЈКЕ И СЕСТРЕ ПАЛЕ КАНДИЛА У ЗАВИЧАЈУ И МОЛЕ СЕ ЗА ВАШЕ ЗДРАВЉЕ. ВАША ДЕЦА ВАС ЧЕКАЈУ..."!
Тек почетком фебруара постављено је још 15 енглеских правих шатора, а у марту су изграђене и прве бараке. Због каменитог тла, умрли су сахрањивани врло плитко у 1289.рака или гробова. С обзиром да се наставило масовно умирање донета је одлука да се лешеви умрлих престану сахрањивати већ да се спуштајуу у море на пучини 12 миља далеко од обале. Сваки дан са француским санитетским бродом "Свети Франсоа од Асиза" одвожени су умрли и потапани у таласе Јонског мора без икаквих верских обреда, тихо без помпе и суза. Слагана су мртва тела као метарска дрва у унутрашњост брода (шалупе) и исто тако потапана у плаве дубине. Никада се неће знати тачан број положених на дно Јонског мора али сигурно је да их је ту више од 6000 нашло спокој и мир својим напаћеним душама далеко од родне груде и отаџбине на дну, које ће постати и заувек остати колективна "ПЛАВА ГРОБНИЦА" српског народа. Најпотресније и најсликовитије је ту колективну несрећу нашег народа у својој поеми "ПЛАВА ГРОБНИЦА" опевао тада 24-год. песник МИЛУТИН БОЈИЋ (1892-1917). И сам скрхан преласком преко Албаније данима је гледао бродове како односе та беживотна тела младића још млађих него што је он.Тако је највећа српска гробница изван граница Србије и добила свој поетски споменик. На његову и жалост целог српског рода и он је доживео сличну судбину и усуд своје генерације. Само годину дана касније 1917 г. када је брод којим се враћао из Француске прогутао морски талас а са њим и великог песника. Сахрањен је уз највеће почасти исте године на српском војничком гробљу у Солуну на "Зејтинлику".
И да завршим ову причу о опису "ОСТРВА СМРТИ" пре једног века са цитатом МИЛОША ЦРЊАНСКОГ, који је на Крфу "Пантеону" наше ратне славе,1933.г записао. "На крају свега што је пропатила Србија, чека је та ужасна гробница каменита и плава, што се сад после толико година опет подиже у средиште догађаја око наше државе из мора. У призми нашег збивања, тако утиснута је опет слика тог острва и као идеја, она нам свим мислима и жилама, свим жицама дрхћућим што држе земљу, јавља,да има непролазности, да има у ономе што нас распоређује сталног смисла."
Пристали смо на мали пристан и искрцали се на острво Видо. Па да покушам да опишем шта се сада дешава на њему и како оно изгледа 107.г. касније.
Плато испред маузолеја (спомен костурнице) скоро да је био тесан да прими све оне који су допутовали? А на улазу у маузолеј уместо непостављених бронзаних статуа војника непомичних у ставу "мирно" стоје кадети Војне и студенти Криминалистичко-полицијског универзитета. Са десне стране улаза постројене бројне делегације са венцима и свежим цвећем а на левој крфска филхармонија "ЛИАПАДЕС", хор "САН ЂАКОМО", учесници уметничког програма, представници средстава информисања и особље бројних протокола Владе Републике Србије и града домаћина Крфа. Преостали део платоа скроз до обале Јонског мора и прилазна стаза закрчени су стотинама ПОТОМАКА у шаренилу боја и државних застава Србије и Грчке али и бројних удружења потомака и елитних јединица ВС-е. Наравно међу њима су и нашег САВЕЗА али и удружења из Љубовије на којој на небоплавој подлози доминира свима добро препознатљива спомен-костурница са Мачковог камена и натпис: Општинска организацији УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА 1912-1920. "БРАЋА РИБНИКАР" ЉУБОВИЈА, коју већ данима поносно носе чланови удружења из Љубовије супружници Драгица и Милош Окановић.
Државна церемонија започела је интонирањем химни Грчке и Србије, па парастосом-поменом и минутом ћутања који је све присутне уверио у нешто несвакидашње и помало нестварно. Да ли се мени само учинило или не, али тај осећај су поделили многи у разговору по повратку са острва? У том једном МИНУТУ ЋУТАЊА - СВЕ ЈЕ СТАЛО, КАО ДА ЈЕ И ВРЕМЕ СТАЛО? Гробна тишина без иједног јединог звука, шума и покрета учинила је немогуће могућим. Да се нико не накашље, не повуче ногом по калдрми, не направи никакв покрет који би изазвао звучни шум и оно што је свима било и остаће заувек урезано у памћење као и да је МОРЕ СТАЛО? У том једном минуту као да нас је нека невидљива сила телепортовала у неки други беззвучни простор тишине? Није се чуо ни један, једини удар таласа са пучине Јонског мора и тзв "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" у обалу испод маузолеја. Не није га било и нико га није чуо! И остаће то свима нама за цео живот да се питамо како је то могуће и шта се то стварно десило у том нестварном МИНУТУ ЋУТАЊА И ОДАВАЊА ПОЧАСТИ МУЧЕНИЦИМА "АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ" И ДИВ ЈУНАЦИМА СВЕТСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ВОЈНЕ? А одата је за 2.758 наших војника који овде почивају, од којих 1.232 са именима у касетама маузолеја и 1.532 неидентификована, похрањених у два спољна бочна бункера маузолеја. Након те нестварне тишине приступило се полагању венаца од стране државних и других бројних делегација међу којима су биле:
државна делегација Србије коју је предводио министар Никола Селаковић заједно са држ.секретаром Зораном Антићем, нашим амбасадором у Грчкој Душаном Спасојевићем и почасном конзулом на Крфу мр. Спиридоном Масторасом, делегација БиХ коју је предводио амбасадор БиХ у Грчкој његова екселенција Драган Вуковић и министар рада и борачко инвалидске заштите у Републици Српској Данијел Егић, висока делегације министарства одбране и војске Републике Србије коју је предводио помоћник министра одбране генерал-мајор Синиша Радовић са пуковницима Милановићем и Стошићем, високе војне делегавције грчке ратне морнарице, представници Јонских острва, градоначелница града Крфа МЕРОПИ СПИРИДУЛА ИДРЕУ, председник скупштине града Крфа МЕТАЛИНОС, делегације градова побратима града Крфа..
А онда су сходно протоколу полагања венаца приступиле бројне делегације удружења потомака ратника и удружења која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије, као и друга удружења и појединаци. Делегацији нашег Републичког одбора САВЕЗА указана је изузетна ЧАСТ, да као прва после заједничке званичне делегавције Владе Републике Србије свих удружења и организација које негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије положи венац. Делегацију САВЕЗА предводила је моја маленкост у својству потпредседника Савеза заједно са ВД. председника ГО града Београда госпођом Слободанком Беговић и чланом САВЕЗА хаџи Николом Тртицом из Београда.
По завршетку церемоније полагања венаца, присутнима се у име домаћина обратила градоначелница града Крфа госп. Меропи Спиридула Идреу која је у свом емотивном излагању између осталог истакао и следеће:
"Поносни смо што смо део ваше историје. Никада нисмо ратовали једни против других". И додала да је на Крф од јануара до 21.фебруара 1916.г. стигло више од 150.000 Срба, војника и цивила, а Крф је две године био незванична престоница Србије.
Обраћајући се у име Владе Републике Србије и одбора за неговање револуционарних традиција исте, министар Никола Селаковић између осталог је рекао "..да Србија сваког уважава, али да на првом месту поштује себе, своје пријатеље чува а нова партнерства мудро прави. Он је рекао да спомен костурница и "плава гробница" представљају највеће споменике патње која је погодила српски народ. Додао је и да су "на Виду остали да вечно почивају и стражаре хиљаде најбољих српских синова које је изродило српско село, шајкача, гуњац и опанак". Наводећи да су тако промрзли, гладни и жедни, спски ратници своју "вечну кућу" пронашли у братској Грчкој, а да је велика жртва родила велико пријатељство које траје и данас и трајаће док постоји грчки и српски народ. Острво Видо није било само острво страдања, већ и место опоравка, васкрснућа и наде за српске војнике, да се боре до краја. "Након краћег опоравка српска војска је била спремна за борбу. Био је то први корак ка наступајућој великој победи. Никада наш опоравак не би био тако брз да није било љубави и бриге наше грчке браће". Такође додао је и да је велика љубав према слободи, борбеност и непоколебљивост духа српских војника морала бити награђена. "Србија је из Великог рата изашла као победник и да је достојна велике победе, показује и то што је после рата пружила руку побеђенима.Додао је да захваљујући својим славним прецима Србија данас живи у миру, слободно и подсетио да неупоредиво надмоћнији нису тада успели да победе Србију. Завршио је свој говор речима "Србију може да уништи она сама, ако престане да се сећа. Србија живи уважавајући друге али поштујући себе саму и захваљујући свом председнику, влади и министрима води своју самосталну и суверену политику добрих односа са свима у свету и даљем убрзаном развоју своје земље у сваком погледу".
У кратком али врло ефектном културно уметничком програму посебно емотивна је била рецитација "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ " глумице позоришта из Грачанице са Косова и Метохије госпођ. ЈАСМИНЕ СТОИЉКОВИЋ праћена тихим звуцима фруле уметника и нашег потомка РАДОВАНА ЈОВАНОВИЋА из Ниша, алиас "Радована од фруле".
Овим сјајним завршетком уметничког дела програма ближио се и крај званичне државне церемоније. Преостајло је још полагање венаца од стране државне и војне делегације наше отаџбине испред спомен обележја каменог МОРНАРИЧКОГ КРСТА, ту непосредно изнад маузолеја који је уједно био и први споменик подигнут на острву, по пројекту великог руског архитекте НИКОЛАЈА КРАСНОВА. Открио га је 17.маја 1922.г.у присуству бројних политичких, војних и црквених делегација обе земље (Грчке и Србије) краљ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ. Споменик је подигла краљевска морнарица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и на њему су уклесане речи "БЕСМРТНИМ ХЕРОЈИМА ...КРАЉЕВСКА МОРНАРИЦА 17.МАЈА 1922.г." Скромни споменик има велики значај, јер подједнако обележава трагедију свих оних који су уградили своје кости у темеље будуће државе, чији су се обриси нејасно назирали у тренуцима жртвовања. Уклесане речи су овековечиле бесмртност херојства српског војника, регрута, ученика, сељака, знаних и незнаних, који су своје мошти оставили на дну мора и у гробницама на обали Вида.
Пројекат изградње маузолеја из многих разлога, пре свега финансијских дуго нису реализовани. Маузолеј (костурница) изграђена је тек за време владе МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА за кога је речено да је као млад службеник министарства финансија 1916.г. боравио на Крфу и ту постао крфски зет. Иначе пројекат је урадио руски арх. НИКОЛАЈ КРАСНОВ, један од најпознатијих архитеката свога времена. Надзор над радовима који су трајали од 1936.до 1939.г. вршио је крфски инж. ЈОСИФ КОЕН. Кости ратника који су били сахрањени на Виду као и свих других сахрањених на укупно 28. војничких гробаља расутих широм острва Крфа чија су имена била позната, пренети су у касете у унутрашњости маузолеја. Укупно 1.232 касете постављене су по азбучном реду. А земни остаци 1.532 неидентификована војника, похрањене су у два спољна бочна бункера маузолеја изнад којих се налази ГРБ са лицем и наличјем АЛБАНСКЕ СПОМЕНИЦЕ. Изнад врата мауозелеја испиане су речи:
"СРПСКИМ ЈУНАЦИМА - ЈУГОСЛАВИЈА"
У централном делу унутрашњости маузолеја, тачно наспрам улазних врата 1940.г. акад. сликар ЛАЗАР ЛИЧИНОСКИ израдио је мозаик "АЛБАНСКА ГОЛГОТА".
ПС. Напомињем, да по првобитном пројекту арх. Николаја Краснова испред маузолеја на улазу недостају односно никада нису ни урађене две импознтне статуе српских војника високе по 3,5 м. а које су требале да симболизују вечну стражу и тако одају почаст српским страдалницима чије су кости у маузолеју као и хиљадама оних који су спокој нашли на дну Јонског мора или тзв, "ПЛАВОЈ ГРОБНИЦИ". Последњих година УНС (Удружење новинара Србије) и дневни лист КУРИР покренули су и водили акцију сакупљања средстава за израду и подизање те две бронзане статуе како би коначно по пројекту Краснова и био завршен маузојеј на Виду. Коначно ова акција је успешно доведена до краја, прибављене су све потребне и неопходне дозволе наших и грчких органа и требало би да у наредном периоду буду и постављене. Вероватно ће то бити у склопу реконструкције маузолеја за коју је у свом говору министар Селаковић рекао да су обезбеђена средства из буџета и да ће бити урађена током наредне 2024.г.
Завршавамо државну церемонију и на жалост немамо довољно времена за заједничке фотографије испред маузолеја јер се мора журно кренути према фериботу на малом импровизаном молу острва Вида. Драго ми је да су у великој гужви, испред маузолеја, успели да направе заједничку фотографију ученици једне основне и неколико средњих школа из Пожаревца са својим професорима и директорима, управо из разлога што су први пут на Крфу и Виду.
Наравно сви су желели да уђу и у маузолеј и потраже имена својих предака или једноставно виде како изгледа унутрашњост истог, али то просто из већ наведених разлога овог пута није било могуће.
И опет као и сваки пут када дођем на Видо, чујем исте реакције а оне се своде на следеће:
да наши најстарији ПОТОМЦИ увек плачу и изговоре реченицу "..КО ЗНА ДА ЛИ ЋУ ОВДЕ ИКАДА ВИШЕ ДОЋИ.." и оне који долазе први пут и скоро увек кажу "..ЈЕДВА ЧЕКАМ ДА ПОНОВО ДОЂЕМ..".
А онда опет нестварна слика вијугаве колоне која се протеже од самог маузолеја па све до пристаништа где нас чекају усидрени ферибот, бродица са нашом заставом која током летње сезоне редовно плови од Крфа до Вида и назад са великим српским пријатељем (власником пловила) капетаном ЈОРГОСОМ, као и пловило ратне морнарице Грчке које ће превести високе државне и војне делегације на полагање венаца у "ПЛАВУ ГРОБНИЦУ". Укрцавамо се на ферибот и за разлику од доласка сада на њему влада скоро потпуна тишина. Сви смо наравно као и увек препуни некаквог необјашњивог поноса али и бола који нам стеже срца и грла а свака изговорена реч била би сувишна и "парала" би тишину за којој сви имамо насушну потребу. Чују се само моћни бродски мотори који секу таласе Јонског мора. И онда негде отприлике на средини између острва Крфа и Вида или острва смрти и васкрсења заустављају се пловила и моћне сирене парајући ваздух означавају "МИНУТ ЋУТАЊА" и моменат за полагање венаца. Опет, сви осећамо ону тишину мада сада некако другачије. Спуштамо, јер тешко ми је да изговорим реч бацамо, с обзиром да смо горе високо на палуби ферибота венце у таласе Јонског мора и на тзв. "ПЛАВУ ГРОБНИЦУ". Нема и не постоје речи којима се може објаснити односно читаоцу речима дочарати тај осећај дубине бола који прожима цело људско биће у тим моментима. И док ловорови венци полако плутају на таласима хладне "ЈОНСКЕ ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ", немо као кипови стоје сви они који су успели да се пробију до ограда горе на палуби и по бочним странама ферибота, посматрајући тај пад венаца, његово љуљашкање на води, као и удаљавање према Виду јер га таласи са пучине односе према обали "ОСТРВА СМРТИ - ВИДУ". Истовремено то се дешава и на пловилу грчке морнарице одакле опет као и на Виду државне и војне делегације обе државе спустају венце у море. Престанак звука сирена полако нас све враћа у реалност тренутка у коме се налазимо. Али и даље на фериботу влада тишина коју прекида нечија рецитација чувене Бојићеве "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ ".
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
НАД ОВОМ СВЕТОМ ВОДОМ.......!
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада".
Ех Свевишњи Господе, да ли се ово десило још неком народу у свету, какав то и чији грех окајавамо и хоћемо ли га икада успети окајати, да се то нашем српском роду али и свим другим народима света никада више и нигде не понови?
Речи се губе и мешају поново са грмљавином моћних бродских мотора и бујицом емоција које навиру у сваком од нас. Кога то може оставити равнодушним и сама помисао да смо изнад гробнице десетак хиљада наших предака дедова, прадедова, чукундедова и осталих сродника. Једном речју Српске младости која је овде пе 107.г.завршила свој мученички и јуначки овоземаљски живот. Они због сурових агресора и освајача који су им поробили родне куће и отаџбину нису могли чак ни да умру у својој земљи. Нису имали право чак ни на своју гробницу већ заједно помешани и у смрти са својим друговима саборцима (војницима, подофицирима и официрима) након преживљеног албанског пакла почивају у дубинама грчког хладног Јонског мора. Сувише тешко и болно да би се правим речима исказао степен бола и поноса што смо имали такве претке и такве судбине али и дубоко убеђење свих нас ДА ИХ НИКАДА НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ. Њих који су својом патњом и "Христовим голготским мукама" поплочали пут својим телима од отаџбине преко Албаније до братске Грчке и острва Крфа и Вида. А онда након преживљених шеснаест кругова Дантеовог пакла од којих су неки вероватно поред острва Вида и хладног дна Јонског мора, они који су васкрсли, вратили су се само другим можда још тежим путем у отаџбину. Оставили су иза себе под борбом десетине и десетине хиљада познатих и непознатих гробова својих сабораца, али су се преко Солуна, Доброг поља, Сокола, Ветерника, Козјака, Кајмакчалана .. и осталих бројних познатих и непознатих врхова освајајући сваки на бајонет и умирући као у откосима победоносно вратили и ослободили своју поробљену отаџбину Србију. Нема и не постоји цена у свету којом се то јунаштво, храброст и челична воља могу платити и наградити. Зато искажимо је и покажимо бар кроз поштовање, незаборав и вечну захвалност нас њихових ПОТОМАКА и свих будућих који ће доћи за нама, ЈЕР ОНИ ЗАУВЕК МОРАЈУ ОСТАТИ НЕУМРЛИ СРПСКИ ДИВ ЈУНАЦИ И КАО ТАКВИ ЖИВЕТИ ЗАУВЕК.
У таквом расположењу искрцали смо се са ферибота у великој крфској луци и свако са својим мислима кренули пут Гувије и хотела "Марко Поло".
Увече нам је власник хотела, иначе наш Србин из Београда господин Игор приредио прелепо вече са грчким младим уметницима у башти хотела али и у прелепој ноћи пуној звезда и мислима у којима се стално некако врти оно "ТАМО ДАЛЕКО, ДАЛЕКО ОД МОРА..." А ја размишљам о оним речима које је крајем Првог светског рата на војничком гробљу на Виду приликом служења парастоса изговорио митрополит ДИМИТРИЈЕ. А између осталог рекао рекао је том приликом:
"ОСТРВО ВИДО ПОСТАЋЕ ЗА БУДУЋЕ НАШЕ СРЕЋНИЈЕ НАРАШТАЈЕ СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ, ЗБОРИШТЕ ЗАХВАЛИХ ПОТОМАКА".
Процените сами колико је био далековид или прозорљив и да ли је данас 107. г. након тих мудрих речи, управо тако и да ће надајмо се заувек тако и бити, док живи макар и један једини Србин ПОТОМАК наших славих предака?
Крфска лука.
Четвртак 21.септембар око 10. часова, непосредно пре укрцавања на ферибот (који је изнајмила Влада Србије) за превоз свих заинтересованих са Крфа на Видо и назад.
Укрцавање чланова нашег САВЕЗА на ферибот и наравно као и увек, на челу колоне заставе и ловоров венац.
Горња палуба испуњена нашом децом која су у организацији градског одбора САВЕЗА потомака из Пожаревца, по први пут допутовали на Крф и доминирају на фериботу у својим једнообразним белим мајицама.
А током пловидбе, наш потомак, маестро Радован им пловидбу чини лепшом уз звуке фруле и корачнице српских војничких песама.
А између српске младости на палуби ферибота смо и ми старији (потомци из Љубовије лево и власник и водич ТА Petrovic Wirldwide десно).
Моменат испловљавања ферибота из Крфске луке према острву Видо.
Припрема ферибота за пристајање (спуштањем улазно-излазне рампе) на мало пристаниште острва Видо.
А на Видо већ допловила и пристала Јоргосова барка, која већ годинама плови под СРПСКОМ и ГРЧКОМ заставом каналом између Крфа и Вида.
Чланови нашег САВЕЗА се међу првима искрцавају са ферибота АЈАНТАС и ступају на острво Видо.
За нама пристиже српска младост као "најлепши букет цвећа", ученици основних и средњих школа из Пожаревца.
Полако се стазом пењемо према маузолеју.
Колона се протезала од пристаништа па све до самог маузолеја.
А што се најбоље види и са ове фотографије непосредно са платоа испред маузолеја.
Парастос - помен свим жртвама "АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ" умрлим на Крфу, Виду и Лазарету, служили су свештеници Грчке и СПЦ-е.
Филхармонија ЛИАПАДЕС под управом маестра СПИРОСА МЕТАЛИНОСА, интонирала је химне Република Грчке и Србије.
Делегације и високе званице Грчке и Србије у шпалиру испред маузолеја непосредно пред полагање венца.
Венац у име државе Србије положила је делегавција коју је предводио министар Никола Селаковић у пратњи државног секретара Зорана Антића, амбасадора Републике Србије у Грчкој његове екселенције Душана Спасојевића и почасног конзула Србије на Крфу мр. Спиридона Мастораса.
Делегација министарства одбране и војске Србије коју је предводио помоћник министра одбране генерал Синиша Радовић уз пратњу пуковника Милановића и Стошића као и војног аташеа ВС-е у Републици Грчкој.
Делегација БиХ и Републике Српске положила је венац на Виду, управо као и на свим осталим местима државних церемонија, а предводили су је амбасадор БиХ у Републици Грчкој његова екселенција Драган Вуковић и министар за рад и борачко-инвалидска питања Владе Републике Српске госп. Данијел Егић.
Венце су положили високи официри грчке ратне морнарице.
Као и представници МУП-а Грчке.
Делегација СУБОС-а Савеза удружења бораца ослободилачких ратова Србије.
Заједничка државана делегација удружења која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије у којој су били и представници нашег САВЕЗА председник проф. Иван Стратимировић (на слици у средини) и председник општинске организације из Сурдулице.
Одмах иза зејдничке државне делегације Удружења која негују револуционарне традиције ослободилач ратова Србије, венац је положила и делегација нашег САВЕЗА у којој си били:
ВД. председника ГО САВЕЗА града Београда госп. Слободанка Беговић, члан Савеза из Београда хаџи Никола Тртица као и моја маленкост у својству потпредседника САВЕЗА.
Градоначелница града Крфа госп. МЕРОПИ СПИРИДУЛА ИДРЕУ указала је нашем САВЕЗУ и наравно мени лично, посебну част, позивом да им се након полагања венца САВЕЗА придружим у почасном шпалиру високих званица и гостију и ако то званичним протоколом није било предвиђено.
Свакако да сам се осећао препоносним и више него почаствованим, што сам имао ту част и задовољство да будем део овог почасног шпалира високих званица Грчке и Србије.
Делегација КУД-а "КАРАЂОРЂЕ" из Херцег новог.
Делегација ученика школа из Пожаревца са директором пожаревачке гимназије.
Делегација Срба из Јадовна.
Делегација општине Велика Плана.
Делегација "Кола српских сестара" из Милошевца код Велике Плане.
Заставници међу којима су са државном и заставом САВЕЗА и наши заставници Васо Глигоровић из Београда и Драган Ђермановић из Коцељеве.
Обраћање градоначелнице града Крфа госп. МЕРОПИ.
А у име државе Србије, фантастично избалансиран говор министра Николе Селаковића препун емоционалног набоја али и политичке мудрости примерене значају скупа и месту где су изговорене.
Рецитација Бојићеве "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" у извођењу глумице позоришта из Грачанице госп. Јасмине Стоиљковић и фрулашку пратњу "Радована од фруле " све присутне је оставила без даха.
Сјајан наступ Филхармонија ЛИАПАДЕС.
Употпунио им је наступ сјајним звуковима фруле наш потомак и уметник "Радован од фруле".
Сјајан је био и наступ хора "САН ЂАКОМО " из Агиос Матеоса са Јужног Крфа.
Након уметничког дела програма, уследило је полагање венаца наше државне и војне делегавције, као и заједничке делегације БиХ и Републике Српске на спомен обележје "МОРНАРИЧКИ КРСТ" непосредно изнад маузолеја.
И на крају. Испред спомен костурнице (вечне куће наших славних предака и "голготских" мученика) "живи венац" прелепе српске младости из једне основне и пет средњих школа града Пожаревца.
Сјајни чланови филхармоније ЛИАПАДЕС и у повратку од Маузолеја па све до укрцавања на ферибот, кретали су се уз извођење корачница.
Други део државне церемоније након одржане испред маузолејанастављен је током пловидбе каналом између Вида и Крфа над тзв. "ПЛАВОМ ГРОБНИЦОМ", а изгледао је овако:
Укрцавање државних и војних делегације Србије и домаћина на пловило грчке ратне морнарице, по повратку са острва Видо за наставак државне церемоније над тзв. "ПЛАВОМ ГРОБНИЦОМ".
Моменат испловњавања са импровизованог пристаништа поред острва Видо према Крфу и тзв. "Плавој гробници" на отвореној пучини Јонског мора.
Предиван и непоновљив призор. Између острва Вида са погледом на Маузолеј и заставе нашег САВЕЗА (на највишој палуби ферибота) пловило грчке морнарице кружи изнад јединог подводног гробља на свету или тзв. "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" српских "голготских" мученика и Див јунака који заувек осташе овде на "МРТВОЈ СТРАЖИ" преко хиљаду километара далеко од миле им ОТАЏБИНЕ Србије.
Високе државне и војне делегације из Србије и представници домаћина непосредно пред церемонију полагања (спуштања) венаца на таласе Јонског мора.
Моменат када министар Селаковић "полаже" венац у таласе Јонског мора изнад "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ".
Градоначелница града Крфа госп. МЕРОПИ "полаже" венац на таласе Јонског мора изнад "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ".
Грчки и српски венац плутају један поред другог на таласима изнад "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ", а морска струја их носи према обали острва ВИДО, баш у подножје Маузолеја - спомен костурнице наших мученика и Прометеја наде.
Док венци нечујно плутају по површини изнад земних остатака наших славних предака, моћни мотори ферибота "АИАНТАС" поново "парају" таласе Јонског мора и на моменат ремете мир подводног СРПСКОГ ГРОБЉА. На фериботу влада нека чудна тишина. ОДЛАЗИМО и остављамо гробље својих славних предака на чување подводном свету Јонског мора уз нестварно јаку жељу "САМО ДА ИМ ОПЕТ ШТО ПРЕ ДОЂЕМО" и питање "ех, славни наши ПРЕЦИ, да ли ћемо икада моћи ОКАЈАТИ грехе које су наша бивша држава и Ваше ПОТОМСТВО учинили према Вама, јер су ВАС ЗАБОРАВИЛИ"?
И за крај. Ова ФОТОГРАФИЈА "говори" више не од хиљаду, већ од МИЛОН НЕИСПИСАНИХ РЕЧИ? А "темељ" су им: у позадини острво ВИДО, део МАУЗОЛЕЈА који својом белином нарушава монолитност зеленила острва, плаветнило Јонског мора изнад и око "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" и застава нашег САВЕЗА која поносно лепрша изнад јединог подводног гробља у свету, горе високо на палуби ферибота.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
А острво ВИДО на коме је пре 107.г. немилосрдно харала СМРТ, у четвртак 21.септембра 2023.г. прекривено је потомцима и званичним представницима њихове миле отаџбине Србије за коју су они овде умрли и заувек остали на "МРТВОЈ СТРАЖИ". А сви ми овде смо само са једном жељом:
да им на државној церемонији одамо дужне почасти, поклонимо се њиховим сенима и покажемо ДА ИХ НИСМО ЗАБОРАВИЛИ и ДА НИКАДА И НЕЋЕМО.Некако смо данас сви од раног јутра још пре напуштања хотела и кретања према крфској луци под некаквим посебним емоционалним стањем? Четврти је дан нашег боравка на Крфу и као што рекох дан због кога се већина нас из десетина градова и места Србије упутило на ово далеко путовање. А циљ је, што масовније присуство потомака на острву ВИДУ где се данас одржава државана церемонија пред маузолејом (спомен костурницом) и изнад тзв. "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ", делу Јонског мора између острва Крфа и Вида.
Крећемо из нашег хотела "МАРКО ПОЛО" који је ту близу Крфске луке у Гувији на удаљености од само 6-7 км и у одећи са беџевима "ОТАЏБИНА ПАМТИ" или цветом "НАТАЛИЈИНА РАМОНДА" симболом умирања и ВАСКРСА српске војске. А онда долазак у велику Крфску луку заједно са 50-ак деце из пожаревачких школа који су допутовала у организацији нашег ГО САВЕЗА из Пожаревца и председника Славољуба Стојадиновића "Регија", 15-ак потомака из Удружења ратних војних инвалида Краљево које предводе јунак са Кошара Војислав Вукашиновић и Нада Милић мајка близанаца Срђана и Бобана погинулих на КиМ 1999.г. као и друга удружења, делегације појединих градова и места али и појединци попут породице Милке Средојевић (јавног бележника) из Ужица и свих оних који су претходна два дана учествовали на државним церемонијама од Гувије до Агиос Матеоса. Заједно са нама су и бројне делегације Јонских острва, града Крфа, филхармонија "ЛИАПАДЕС" из Лиападеса, хор "САН ЂАКОМО" из Агиос Матеоса, учесници културно-уметничког програма, представници медија и многи, многи други. Величанствена слика и убрзано куцање срца нам је барометар који очитава ПОНОС што и својом бројношћу показујемо не само дужно поштовање према својим славним прецима већ и колико нам је стало да данас цела Србија од Суботице и Врања (са севера и југа) као и Кладова и Љубовије (са истока и запада) наше отаџбине, буду ту на Виду.
Тачно у 10,30 ч. укрцавамо се у ферибот "АИАНТАС" чији моћни мотори као ножем секу таласе данас мирног Јонског мора, док на његовим палубама превладава нека чудесна атмосфера ишчекивања и напетости. Они који први пут долазе, још увек нису свесни какво ће их осећање бола и поноса обузети када кроче на тло острва и када се у повратку препуни туге зауставимо над таласима мора да "бацимо" (положимо) венце на тзв. "ПЛАВУ Јонску колективну ГРОБНИЦУ" једино подводно гробље свих војски света у којој заувек почива десетак хиљада наших ПРЕДАКА умрлих од последица "АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ" ту на острву смрти ВИДУ.
И док смо пловили према Виду, већој групи потомака беседио сам о томе како је оно изгледало пре 107.г. тачније у јануару 1916.г. приликом искрцавања првих српских регрута и војника и какав их је пакао сачекао на острву ВИДУ. Тада мало, каменито и без вегетације острвце североисточно наспрам града Крфа површине око 70 хек. било је потпуно ненасељено и грци су га звали "острво змија" а срби острво СМРТИ. Тачно 21.јануара 1916.г. француске лађе искрцале су на њега прве групе најтежих болесника и хиљаде полумртвих дечака (регрута) и тифусара МОРАВСКЕ дивизије из састава чачанског и пиротског батаљона. Личили су на живе лешеве који нису могли да изговоре ни једну једину реч, а ни уста да отворе како би нешто појели или воду пили? А први сусрет са острвом уместо спаса донео је кулминацију страдања. На острву у том моменту није било ничег па ни шатора а лежали су на голој земљи и тупи звуци ледене кише данима су спајали небо и земљу каменитог острва. Тих првих дана, дневно је просечно умирало по неколико стотина болесних и потпуно беспомоћних несрећних младића. Французи су прве импровизоване шаторе подигли од платана бродских једара и весала. Постављена су таква 4 велика импровизована шатора са 2000 лежаја и простиркама од сламе.
Остале су сачуване од заборава записане речи једног француског лекара упућене болесним младићима:
"ОЗДРАВИТЕ СИНОВИ СРБИЈЕ, ЦЕЛА ВАС ФРАНЦУСКА МОЛИ! ВАШЕ МАЈКЕ И СЕСТРЕ ПАЛЕ КАНДИЛА У ЗАВИЧАЈУ И МОЛЕ СЕ ЗА ВАШЕ ЗДРАВЉЕ. ВАША ДЕЦА ВАС ЧЕКАЈУ..."!
Тек почетком фебруара постављено је још 15 енглеских правих шатора, а у марту су изграђене и прве бараке. Због каменитог тла, умрли су сахрањивани врло плитко у 1289.рака или гробова. С обзиром да се наставило масовно умирање донета је одлука да се лешеви умрлих престану сахрањивати већ да се спуштајуу у море на пучини 12 миља далеко од обале. Сваки дан са француским санитетским бродом "Свети Франсоа од Асиза" одвожени су умрли и потапани у таласе Јонског мора без икаквих верских обреда, тихо без помпе и суза. Слагана су мртва тела као метарска дрва у унутрашњост брода (шалупе) и исто тако потапана у плаве дубине. Никада се неће знати тачан број положених на дно Јонског мора али сигурно је да их је ту више од 6000 нашло спокој и мир својим напаћеним душама далеко од родне груде и отаџбине на дну, које ће постати и заувек остати колективна "ПЛАВА ГРОБНИЦА" српског народа. Најпотресније и најсликовитије је ту колективну несрећу нашег народа у својој поеми "ПЛАВА ГРОБНИЦА" опевао тада 24-год. песник МИЛУТИН БОЈИЋ (1892-1917). И сам скрхан преласком преко Албаније данима је гледао бродове како односе та беживотна тела младића још млађих него што је он.Тако је највећа српска гробница изван граница Србије и добила свој поетски споменик. На његову и жалост целог српског рода и он је доживео сличну судбину и усуд своје генерације. Само годину дана касније 1917 г. када је брод којим се враћао из Француске прогутао морски талас а са њим и великог песника. Сахрањен је уз највеће почасти исте године на српском војничком гробљу у Солуну на "Зејтинлику".
И да завршим ову причу о опису "ОСТРВА СМРТИ" пре једног века са цитатом МИЛОША ЦРЊАНСКОГ, који је на Крфу "Пантеону" наше ратне славе,1933.г записао. "На крају свега што је пропатила Србија, чека је та ужасна гробница каменита и плава, што се сад после толико година опет подиже у средиште догађаја око наше државе из мора. У призми нашег збивања, тако утиснута је опет слика тог острва и као идеја, она нам свим мислима и жилама, свим жицама дрхћућим што држе земљу, јавља,да има непролазности, да има у ономе што нас распоређује сталног смисла."
Пристали смо на мали пристан и искрцали се на острво Видо. Па да покушам да опишем шта се сада дешава на њему и како оно изгледа 107.г. касније.
Плато испред маузолеја (спомен костурнице) скоро да је био тесан да прими све оне који су допутовали? А на улазу у маузолеј уместо непостављених бронзаних статуа војника непомичних у ставу "мирно" стоје кадети Војне и студенти Криминалистичко-полицијског универзитета. Са десне стране улаза постројене бројне делегације са венцима и свежим цвећем а на левој крфска филхармонија "ЛИАПАДЕС", хор "САН ЂАКОМО", учесници уметничког програма, представници средстава информисања и особље бројних протокола Владе Републике Србије и града домаћина Крфа. Преостали део платоа скроз до обале Јонског мора и прилазна стаза закрчени су стотинама ПОТОМАКА у шаренилу боја и државних застава Србије и Грчке али и бројних удружења потомака и елитних јединица ВС-е. Наравно међу њима су и нашег САВЕЗА али и удружења из Љубовије на којој на небоплавој подлози доминира свима добро препознатљива спомен-костурница са Мачковог камена и натпис: Општинска организацији УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА 1912-1920. "БРАЋА РИБНИКАР" ЉУБОВИЈА, коју већ данима поносно носе чланови удружења из Љубовије супружници Драгица и Милош Окановић.
Државна церемонија започела је интонирањем химни Грчке и Србије, па парастосом-поменом и минутом ћутања који је све присутне уверио у нешто несвакидашње и помало нестварно. Да ли се мени само учинило или не, али тај осећај су поделили многи у разговору по повратку са острва? У том једном МИНУТУ ЋУТАЊА - СВЕ ЈЕ СТАЛО, КАО ДА ЈЕ И ВРЕМЕ СТАЛО? Гробна тишина без иједног јединог звука, шума и покрета учинила је немогуће могућим. Да се нико не накашље, не повуче ногом по калдрми, не направи никакв покрет који би изазвао звучни шум и оно што је свима било и остаће заувек урезано у памћење као и да је МОРЕ СТАЛО? У том једном минуту као да нас је нека невидљива сила телепортовала у неки други беззвучни простор тишине? Није се чуо ни један, једини удар таласа са пучине Јонског мора и тзв "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" у обалу испод маузолеја. Не није га било и нико га није чуо! И остаће то свима нама за цео живот да се питамо како је то могуће и шта се то стварно десило у том нестварном МИНУТУ ЋУТАЊА И ОДАВАЊА ПОЧАСТИ МУЧЕНИЦИМА "АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ" И ДИВ ЈУНАЦИМА СВЕТСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ВОЈНЕ? А одата је за 2.758 наших војника који овде почивају, од којих 1.232 са именима у касетама маузолеја и 1.532 неидентификована, похрањених у два спољна бочна бункера маузолеја. Након те нестварне тишине приступило се полагању венаца од стране државних и других бројних делегација међу којима су биле:
државна делегација Србије коју је предводио министар Никола Селаковић заједно са држ.секретаром Зораном Антићем, нашим амбасадором у Грчкој Душаном Спасојевићем и почасном конзулом на Крфу мр. Спиридоном Масторасом, делегација БиХ коју је предводио амбасадор БиХ у Грчкој његова екселенција Драган Вуковић и министар рада и борачко инвалидске заштите у Републици Српској Данијел Егић, висока делегације министарства одбране и војске Републике Србије коју је предводио помоћник министра одбране генерал-мајор Синиша Радовић са пуковницима Милановићем и Стошићем, високе војне делегавције грчке ратне морнарице, представници Јонских острва, градоначелница града Крфа МЕРОПИ СПИРИДУЛА ИДРЕУ, председник скупштине града Крфа МЕТАЛИНОС, делегације градова побратима града Крфа..
А онда су сходно протоколу полагања венаца приступиле бројне делегације удружења потомака ратника и удружења која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије, као и друга удружења и појединаци. Делегацији нашег Републичког одбора САВЕЗА указана је изузетна ЧАСТ, да као прва после заједничке званичне делегавције Владе Републике Србије свих удружења и организација које негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије положи венац. Делегацију САВЕЗА предводила је моја маленкост у својству потпредседника Савеза заједно са ВД. председника ГО града Београда госпођом Слободанком Беговић и чланом САВЕЗА хаџи Николом Тртицом из Београда.
По завршетку церемоније полагања венаца, присутнима се у име домаћина обратила градоначелница града Крфа госп. Меропи Спиридула Идреу која је у свом емотивном излагању између осталог истакао и следеће:
"Поносни смо што смо део ваше историје. Никада нисмо ратовали једни против других". И додала да је на Крф од јануара до 21.фебруара 1916.г. стигло више од 150.000 Срба, војника и цивила, а Крф је две године био незванична престоница Србије.
Обраћајући се у име Владе Републике Србије и одбора за неговање револуционарних традиција исте, министар Никола Селаковић између осталог је рекао "..да Србија сваког уважава, али да на првом месту поштује себе, своје пријатеље чува а нова партнерства мудро прави. Он је рекао да спомен костурница и "плава гробница" представљају највеће споменике патње која је погодила српски народ. Додао је и да су "на Виду остали да вечно почивају и стражаре хиљаде најбољих српских синова које је изродило српско село, шајкача, гуњац и опанак". Наводећи да су тако промрзли, гладни и жедни, спски ратници своју "вечну кућу" пронашли у братској Грчкој, а да је велика жртва родила велико пријатељство које траје и данас и трајаће док постоји грчки и српски народ. Острво Видо није било само острво страдања, већ и место опоравка, васкрснућа и наде за српске војнике, да се боре до краја. "Након краћег опоравка српска војска је била спремна за борбу. Био је то први корак ка наступајућој великој победи. Никада наш опоравак не би био тако брз да није било љубави и бриге наше грчке браће". Такође додао је и да је велика љубав према слободи, борбеност и непоколебљивост духа српских војника морала бити награђена. "Србија је из Великог рата изашла као победник и да је достојна велике победе, показује и то што је после рата пружила руку побеђенима.Додао је да захваљујући својим славним прецима Србија данас живи у миру, слободно и подсетио да неупоредиво надмоћнији нису тада успели да победе Србију. Завршио је свој говор речима "Србију може да уништи она сама, ако престане да се сећа. Србија живи уважавајући друге али поштујући себе саму и захваљујући свом председнику, влади и министрима води своју самосталну и суверену политику добрих односа са свима у свету и даљем убрзаном развоју своје земље у сваком погледу".
У кратком али врло ефектном културно уметничком програму посебно емотивна је била рецитација "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ " глумице позоришта из Грачанице са Косова и Метохије госпођ. ЈАСМИНЕ СТОИЉКОВИЋ праћена тихим звуцима фруле уметника и нашег потомка РАДОВАНА ЈОВАНОВИЋА из Ниша, алиас "Радована од фруле".
Овим сјајним завршетком уметничког дела програма ближио се и крај званичне државне церемоније. Преостајло је још полагање венаца од стране државне и војне делегације наше отаџбине испред спомен обележја каменог МОРНАРИЧКОГ КРСТА, ту непосредно изнад маузолеја који је уједно био и први споменик подигнут на острву, по пројекту великог руског архитекте НИКОЛАЈА КРАСНОВА. Открио га је 17.маја 1922.г.у присуству бројних политичких, војних и црквених делегација обе земље (Грчке и Србије) краљ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ. Споменик је подигла краљевска морнарица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и на њему су уклесане речи "БЕСМРТНИМ ХЕРОЈИМА ...КРАЉЕВСКА МОРНАРИЦА 17.МАЈА 1922.г." Скромни споменик има велики значај, јер подједнако обележава трагедију свих оних који су уградили своје кости у темеље будуће државе, чији су се обриси нејасно назирали у тренуцима жртвовања. Уклесане речи су овековечиле бесмртност херојства српског војника, регрута, ученика, сељака, знаних и незнаних, који су своје мошти оставили на дну мора и у гробницама на обали Вида.
Пројекат изградње маузолеја из многих разлога, пре свега финансијских дуго нису реализовани. Маузолеј (костурница) изграђена је тек за време владе МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА за кога је речено да је као млад службеник министарства финансија 1916.г. боравио на Крфу и ту постао крфски зет. Иначе пројекат је урадио руски арх. НИКОЛАЈ КРАСНОВ, један од најпознатијих архитеката свога времена. Надзор над радовима који су трајали од 1936.до 1939.г. вршио је крфски инж. ЈОСИФ КОЕН. Кости ратника који су били сахрањени на Виду као и свих других сахрањених на укупно 28. војничких гробаља расутих широм острва Крфа чија су имена била позната, пренети су у касете у унутрашњости маузолеја. Укупно 1.232 касете постављене су по азбучном реду. А земни остаци 1.532 неидентификована војника, похрањене су у два спољна бочна бункера маузолеја изнад којих се налази ГРБ са лицем и наличјем АЛБАНСКЕ СПОМЕНИЦЕ. Изнад врата мауозелеја испиане су речи:
"СРПСКИМ ЈУНАЦИМА - ЈУГОСЛАВИЈА"
У централном делу унутрашњости маузолеја, тачно наспрам улазних врата 1940.г. акад. сликар ЛАЗАР ЛИЧИНОСКИ израдио је мозаик "АЛБАНСКА ГОЛГОТА".
ПС. Напомињем, да по првобитном пројекту арх. Николаја Краснова испред маузолеја на улазу недостају односно никада нису ни урађене две импознтне статуе српских војника високе по 3,5 м. а које су требале да симболизују вечну стражу и тако одају почаст српским страдалницима чије су кости у маузолеју као и хиљадама оних који су спокој нашли на дну Јонског мора или тзв, "ПЛАВОЈ ГРОБНИЦИ". Последњих година УНС (Удружење новинара Србије) и дневни лист КУРИР покренули су и водили акцију сакупљања средстава за израду и подизање те две бронзане статуе како би коначно по пројекту Краснова и био завршен маузојеј на Виду. Коначно ова акција је успешно доведена до краја, прибављене су све потребне и неопходне дозволе наших и грчких органа и требало би да у наредном периоду буду и постављене. Вероватно ће то бити у склопу реконструкције маузолеја за коју је у свом говору министар Селаковић рекао да су обезбеђена средства из буџета и да ће бити урађена током наредне 2024.г.
Завршавамо државну церемонију и на жалост немамо довољно времена за заједничке фотографије испред маузолеја јер се мора журно кренути према фериботу на малом импровизаном молу острва Вида. Драго ми је да су у великој гужви, испред маузолеја, успели да направе заједничку фотографију ученици једне основне и неколико средњих школа из Пожаревца са својим професорима и директорима, управо из разлога што су први пут на Крфу и Виду.
Наравно сви су желели да уђу и у маузолеј и потраже имена својих предака или једноставно виде како изгледа унутрашњост истог, али то просто из већ наведених разлога овог пута није било могуће.
И опет као и сваки пут када дођем на Видо, чујем исте реакције а оне се своде на следеће:
да наши најстарији ПОТОМЦИ увек плачу и изговоре реченицу "..КО ЗНА ДА ЛИ ЋУ ОВДЕ ИКАДА ВИШЕ ДОЋИ.." и оне који долазе први пут и скоро увек кажу "..ЈЕДВА ЧЕКАМ ДА ПОНОВО ДОЂЕМ..".
А онда опет нестварна слика вијугаве колоне која се протеже од самог маузолеја па све до пристаништа где нас чекају усидрени ферибот, бродица са нашом заставом која током летње сезоне редовно плови од Крфа до Вида и назад са великим српским пријатељем (власником пловила) капетаном ЈОРГОСОМ, као и пловило ратне морнарице Грчке које ће превести високе државне и војне делегације на полагање венаца у "ПЛАВУ ГРОБНИЦУ". Укрцавамо се на ферибот и за разлику од доласка сада на њему влада скоро потпуна тишина. Сви смо наравно као и увек препуни некаквог необјашњивог поноса али и бола који нам стеже срца и грла а свака изговорена реч била би сувишна и "парала" би тишину за којој сви имамо насушну потребу. Чују се само моћни бродски мотори који секу таласе Јонског мора. И онда негде отприлике на средини између острва Крфа и Вида или острва смрти и васкрсења заустављају се пловила и моћне сирене парајући ваздух означавају "МИНУТ ЋУТАЊА" и моменат за полагање венаца. Опет, сви осећамо ону тишину мада сада некако другачије. Спуштамо, јер тешко ми је да изговорим реч бацамо, с обзиром да смо горе високо на палуби ферибота венце у таласе Јонског мора и на тзв. "ПЛАВУ ГРОБНИЦУ". Нема и не постоје речи којима се може објаснити односно читаоцу речима дочарати тај осећај дубине бола који прожима цело људско биће у тим моментима. И док ловорови венци полако плутају на таласима хладне "ЈОНСКЕ ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ", немо као кипови стоје сви они који су успели да се пробију до ограда горе на палуби и по бочним странама ферибота, посматрајући тај пад венаца, његово љуљашкање на води, као и удаљавање према Виду јер га таласи са пучине односе према обали "ОСТРВА СМРТИ - ВИДУ". Истовремено то се дешава и на пловилу грчке морнарице одакле опет као и на Виду државне и војне делегације обе државе спустају венце у море. Престанак звука сирена полако нас све враћа у реалност тренутка у коме се налазимо. Али и даље на фериботу влада тишина коју прекида нечија рецитација чувене Бојићеве "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ ".
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
НАД ОВОМ СВЕТОМ ВОДОМ.......!
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада".
Ех Свевишњи Господе, да ли се ово десило још неком народу у свету, какав то и чији грех окајавамо и хоћемо ли га икада успети окајати, да се то нашем српском роду али и свим другим народима света никада више и нигде не понови?
Речи се губе и мешају поново са грмљавином моћних бродских мотора и бујицом емоција које навиру у сваком од нас. Кога то може оставити равнодушним и сама помисао да смо изнад гробнице десетак хиљада наших предака дедова, прадедова, чукундедова и осталих сродника. Једном речју Српске младости која је овде пе 107.г.завршила свој мученички и јуначки овоземаљски живот. Они због сурових агресора и освајача који су им поробили родне куће и отаџбину нису могли чак ни да умру у својој земљи. Нису имали право чак ни на своју гробницу већ заједно помешани и у смрти са својим друговима саборцима (војницима, подофицирима и официрима) након преживљеног албанског пакла почивају у дубинама грчког хладног Јонског мора. Сувише тешко и болно да би се правим речима исказао степен бола и поноса што смо имали такве претке и такве судбине али и дубоко убеђење свих нас ДА ИХ НИКАДА НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ. Њих који су својом патњом и "Христовим голготским мукама" поплочали пут својим телима од отаџбине преко Албаније до братске Грчке и острва Крфа и Вида. А онда након преживљених шеснаест кругова Дантеовог пакла од којих су неки вероватно поред острва Вида и хладног дна Јонског мора, они који су васкрсли, вратили су се само другим можда још тежим путем у отаџбину. Оставили су иза себе под борбом десетине и десетине хиљада познатих и непознатих гробова својих сабораца, али су се преко Солуна, Доброг поља, Сокола, Ветерника, Козјака, Кајмакчалана .. и осталих бројних познатих и непознатих врхова освајајући сваки на бајонет и умирући као у откосима победоносно вратили и ослободили своју поробљену отаџбину Србију. Нема и не постоји цена у свету којом се то јунаштво, храброст и челична воља могу платити и наградити. Зато искажимо је и покажимо бар кроз поштовање, незаборав и вечну захвалност нас њихових ПОТОМАКА и свих будућих који ће доћи за нама, ЈЕР ОНИ ЗАУВЕК МОРАЈУ ОСТАТИ НЕУМРЛИ СРПСКИ ДИВ ЈУНАЦИ И КАО ТАКВИ ЖИВЕТИ ЗАУВЕК.
У таквом расположењу искрцали смо се са ферибота у великој крфској луци и свако са својим мислима кренули пут Гувије и хотела "Марко Поло".
Увече нам је власник хотела, иначе наш Србин из Београда господин Игор приредио прелепо вече са грчким младим уметницима у башти хотела али и у прелепој ноћи пуној звезда и мислима у којима се стално некако врти оно "ТАМО ДАЛЕКО, ДАЛЕКО ОД МОРА..." А ја размишљам о оним речима које је крајем Првог светског рата на војничком гробљу на Виду приликом служења парастоса изговорио митрополит ДИМИТРИЈЕ. А између осталог рекао рекао је том приликом:
"ОСТРВО ВИДО ПОСТАЋЕ ЗА БУДУЋЕ НАШЕ СРЕЋНИЈЕ НАРАШТАЈЕ СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ, ЗБОРИШТЕ ЗАХВАЛИХ ПОТОМАКА".
Процените сами колико је био далековид или прозорљив и да ли је данас 107. г. након тих мудрих речи, управо тако и да ће надајмо се заувек тако и бити, док живи макар и један једини Србин ПОТОМАК наших славих предака?
Крфска лука.
Четвртак 21.септембар око 10. часова, непосредно пре укрцавања на ферибот (који је изнајмила Влада Србије) за превоз свих заинтересованих са Крфа на Видо и назад.
Укрцавање чланова нашег САВЕЗА на ферибот и наравно као и увек, на челу колоне заставе и ловоров венац.
Горња палуба испуњена нашом децом која су у организацији градског одбора САВЕЗА потомака из Пожаревца, по први пут допутовали на Крф и доминирају на фериботу у својим једнообразним белим мајицама.
А током пловидбе, наш потомак, маестро Радован им пловидбу чини лепшом уз звуке фруле и корачнице српских војничких песама.
А између српске младости на палуби ферибота смо и ми старији (потомци из Љубовије лево и власник и водич ТА Petrovic Wirldwide десно).
Моменат испловљавања ферибота из Крфске луке према острву Видо.
Припрема ферибота за пристајање (спуштањем улазно-излазне рампе) на мало пристаниште острва Видо.
А на Видо већ допловила и пристала Јоргосова барка, која већ годинама плови под СРПСКОМ и ГРЧКОМ заставом каналом између Крфа и Вида.
Чланови нашег САВЕЗА се међу првима искрцавају са ферибота АЈАНТАС и ступају на острво Видо.
За нама пристиже српска младост као "најлепши букет цвећа", ученици основних и средњих школа из Пожаревца.
Полако се стазом пењемо према маузолеју.
Колона се протезала од пристаништа па све до самог маузолеја.
А што се најбоље види и са ове фотографије непосредно са платоа испред маузолеја.
Парастос - помен свим жртвама "АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ" умрлим на Крфу, Виду и Лазарету, служили су свештеници Грчке и СПЦ-е.
Филхармонија ЛИАПАДЕС под управом маестра СПИРОСА МЕТАЛИНОСА, интонирала је химне Република Грчке и Србије.
Делегације и високе званице Грчке и Србије у шпалиру испред маузолеја непосредно пред полагање венца.
Венац у име државе Србије положила је делегавција коју је предводио министар Никола Селаковић у пратњи државног секретара Зорана Антића, амбасадора Републике Србије у Грчкој његове екселенције Душана Спасојевића и почасног конзула Србије на Крфу мр. Спиридона Мастораса.
Делегација министарства одбране и војске Србије коју је предводио помоћник министра одбране генерал Синиша Радовић уз пратњу пуковника Милановића и Стошића као и војног аташеа ВС-е у Републици Грчкој.
Делегација БиХ и Републике Српске положила је венац на Виду, управо као и на свим осталим местима државних церемонија, а предводили су је амбасадор БиХ у Републици Грчкој његова екселенција Драган Вуковић и министар за рад и борачко-инвалидска питања Владе Републике Српске госп. Данијел Егић.
Венце су положили високи официри грчке ратне морнарице.
Као и представници МУП-а Грчке.
Делегација СУБОС-а Савеза удружења бораца ослободилачких ратова Србије.
Заједничка државана делегација удружења која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије у којој су били и представници нашег САВЕЗА председник проф. Иван Стратимировић (на слици у средини) и председник општинске организације из Сурдулице.
Одмах иза зејдничке државне делегације Удружења која негују револуционарне традиције ослободилач ратова Србије, венац је положила и делегација нашег САВЕЗА у којој си били:
ВД. председника ГО САВЕЗА града Београда госп. Слободанка Беговић, члан Савеза из Београда хаџи Никола Тртица као и моја маленкост у својству потпредседника САВЕЗА.
Градоначелница града Крфа госп. МЕРОПИ СПИРИДУЛА ИДРЕУ указала је нашем САВЕЗУ и наравно мени лично, посебну част, позивом да им се након полагања венца САВЕЗА придружим у почасном шпалиру високих званица и гостију и ако то званичним протоколом није било предвиђено.
Свакако да сам се осећао препоносним и више него почаствованим, што сам имао ту част и задовољство да будем део овог почасног шпалира високих званица Грчке и Србије.
Делегација КУД-а "КАРАЂОРЂЕ" из Херцег новог.
Делегација ученика школа из Пожаревца са директором пожаревачке гимназије.
Делегација Срба из Јадовна.
Делегација општине Велика Плана.
Делегација "Кола српских сестара" из Милошевца код Велике Плане.
Заставници међу којима су са државном и заставом САВЕЗА и наши заставници Васо Глигоровић из Београда и Драган Ђермановић из Коцељеве.
Обраћање градоначелнице града Крфа госп. МЕРОПИ.
А у име државе Србије, фантастично избалансиран говор министра Николе Селаковића препун емоционалног набоја али и политичке мудрости примерене значају скупа и месту где су изговорене.
Рецитација Бојићеве "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" у извођењу глумице позоришта из Грачанице госп. Јасмине Стоиљковић и фрулашку пратњу "Радована од фруле " све присутне је оставила без даха.
Сјајан наступ Филхармонија ЛИАПАДЕС.
Употпунио им је наступ сјајним звуковима фруле наш потомак и уметник "Радован од фруле".
Сјајан је био и наступ хора "САН ЂАКОМО " из Агиос Матеоса са Јужног Крфа.
Након уметничког дела програма, уследило је полагање венаца наше државне и војне делегавције, као и заједничке делегације БиХ и Републике Српске на спомен обележје "МОРНАРИЧКИ КРСТ" непосредно изнад маузолеја.
И на крају. Испред спомен костурнице (вечне куће наших славних предака и "голготских" мученика) "живи венац" прелепе српске младости из једне основне и пет средњих школа града Пожаревца.
Сјајни чланови филхармоније ЛИАПАДЕС и у повратку од Маузолеја па све до укрцавања на ферибот, кретали су се уз извођење корачница.
Други део државне церемоније након одржане испред маузолејанастављен је током пловидбе каналом између Вида и Крфа над тзв. "ПЛАВОМ ГРОБНИЦОМ", а изгледао је овако:
Укрцавање државних и војних делегације Србије и домаћина на пловило грчке ратне морнарице, по повратку са острва Видо за наставак државне церемоније над тзв. "ПЛАВОМ ГРОБНИЦОМ".
Моменат испловњавања са импровизованог пристаништа поред острва Видо према Крфу и тзв. "Плавој гробници" на отвореној пучини Јонског мора.
Предиван и непоновљив призор. Између острва Вида са погледом на Маузолеј и заставе нашег САВЕЗА (на највишој палуби ферибота) пловило грчке морнарице кружи изнад јединог подводног гробља на свету или тзв. "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" српских "голготских" мученика и Див јунака који заувек осташе овде на "МРТВОЈ СТРАЖИ" преко хиљаду километара далеко од миле им ОТАЏБИНЕ Србије.
Високе државне и војне делегације из Србије и представници домаћина непосредно пред церемонију полагања (спуштања) венаца на таласе Јонског мора.
Моменат када министар Селаковић "полаже" венац у таласе Јонског мора изнад "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ".
Градоначелница града Крфа госп. МЕРОПИ "полаже" венац на таласе Јонског мора изнад "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ".
Грчки и српски венац плутају један поред другог на таласима изнад "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ", а морска струја их носи према обали острва ВИДО, баш у подножје Маузолеја - спомен костурнице наших мученика и Прометеја наде.
Док венци нечујно плутају по површини изнад земних остатака наших славних предака, моћни мотори ферибота "АИАНТАС" поново "парају" таласе Јонског мора и на моменат ремете мир подводног СРПСКОГ ГРОБЉА. На фериботу влада нека чудна тишина. ОДЛАЗИМО и остављамо гробље својих славних предака на чување подводном свету Јонског мора уз нестварно јаку жељу "САМО ДА ИМ ОПЕТ ШТО ПРЕ ДОЂЕМО" и питање "ех, славни наши ПРЕЦИ, да ли ћемо икада моћи ОКАЈАТИ грехе које су наша бивша држава и Ваше ПОТОМСТВО учинили према Вама, јер су ВАС ЗАБОРАВИЛИ"?
И за крај. Ова ФОТОГРАФИЈА "говори" више не од хиљаду, већ од МИЛОН НЕИСПИСАНИХ РЕЧИ? А "темељ" су им: у позадини острво ВИДО, део МАУЗОЛЕЈА који својом белином нарушава монолитност зеленила острва, плаветнило Јонског мора изнад и око "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" и застава нашег САВЕЗА која поносно лепрша изнад јединог подводног гробља у свету, горе високо на палуби ферибота.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Видео погледајте овде.
Видео погледајте овде.
Видео погледајте овде.