На обележавање 109. годишњице Церске битке у Текериш допутовала је и бројна група од 60 потомака - чланова Друштва за неговање слободарских традиција Србије из Ниша.
Сходно нашем договору, а имајући при том у виду чињеницу, када се већ преваљује тако дуг пут од Ниша до Цера, да би се присуствовало државној церемонији обележавања 109.годишњице битке, да је то онда и сјајна прилика да се у Западној Србији остане два дана и током истих посете и одрже историјски часови пред Спомен-костурницама у Мачванском Прњавору на Гучеву и Мачковом камену, спомен црквама у Крупњу и Мачковом камену, манастиру Св. Николаја Велимировића испод Сокола и спомен обележјима браћи Рибникар у порти цркве у Пецкој. Па тако, трудећи се да будем колико је могуће што бољи домаћин, максимално сам се посветио мени увек драгим потомцима и пријатељима из Ниша.
А нишлије су јутро 20. августа лета Господњег 2023. након раног доручка започели посетом и полагањем венаца у крипти спомен храма у Крупњу, а ја док сам их чекао, присуством на недељној литургији у спомен храму Св. Деспота Стефана на Мачковом камену. Дружење смо наставили само сада не на Церу и Гучеву већ на још једној планини, овог пута на Јагодњи и пред још једном Спомен костурницом, само сада на коти 924.и попришту исполинске битке са Мачковог камена. Иначе, историчари у војној историографији ову битку поистовећују са битком на Марни у Француској и зато је зову "СРПСКА МАРНА" или "ОФИЦИРСКА БИТКА", имајући при том у виду чињеницу да је овде поред битке на Марни, процентуално погунуо највише официра и подофицира током једне битке у Првом светском или "Великом" рату.
Историјски час пред спомен костурницом био је врло емотиван, чак и преемотиван. Сузе бројних нишлија нису ме могле оставити равнодушним, па сам и ја своју беседу повремено прекидао испрекиданим и скоро плачним гласом. А и ко би могао другачије, када испред себе видите десетине жена и мушкараца који плачу и не могу да задрже емоције које очигледно навиру из дубина душа. Сама помисао, да стојите на месту где је пет погунулих на квадратни метар и где је сваки центиметар те земље натопљен крвљу Ваших предака који се ни под "кишом" артиљеријских граната и многоструко надмоћнијим непријатељем нису повлачили, већ кретали у јурише и гинули, гинули и гинули... Тај осећај доводи Вас у такво емоционално стање да уопште нисте у могућности да исконтролишете своје емоције. Уз то, ја сматрам и увек то и понављам ту пред светом спомен костурницом да нико од нас потомака није довољно достојан да о њима говори на том месту, наравно укључујући и мене који то стицајем околности врло често чиним.
Дирнуле су ме нишлије и једним, наравно за мене предивним и неочекиваним гестом. Мој пријатељ Мирослав Величковић, иначе директни потомак ратника славног "Гвозденог пука" Симеона Величковића, испред свете спомен костурнице уручио ми је књигу, чији је и аутор под називом СПОМЕНИЦИ ВОЈНИКА И РАТНИКА НА СТАРОМ ГРОБЉУ У НИШУ. А посвета из исте, учинила ме је поносним и препоносним ПОТОМКОМ и "долила уље у кандило" којим већ деценијама покушавам да "осветљавам" сећањем и незаборавом на наше славне претке див јунаке српске и светске војне историје.
Хвала "брату" Мирославу, јер овај за мене више него емотивни моменат и место на коме се десио заувек ћу памтити.
По завршетку историјског часа упутили смо се у спомен храм Св.Деспота Стефана посвећен свим палим јунацима из те страшне битке, који је око 2 км удаљен од коте смрти 924. и на самој је раскрсници путева који воде према планини Борањи, Зворнику и Лозници на запад, Крупњу, Церу, Шапцу и Ваљеву на северо исток и Соколској планини, Бобији, Љубовији и Републици Српској на југоистоку.
Након јутарње литургије, замолио сам проту Стојадина Павловића /свакако најзаслужнијег од нас десетак оснивача и утемељивача ове светиње/ да нас сачека и обрати се потомцима из Ниша. Наравно да је он то са задовољством учинио, сачекао нас испред спомен храма и у дивној беседи упознао драге госте са историјатом од идеје за градњу, градњом, садашњим изгледом и његовом основном функцијом на попришту једне од најкрвавијих битака Првог светског или "Великог" рата.
А онда пут нас је са планине Јагодње одвео под Соколску планину и у њено подножје где блиста манастир необичне лепоте Св.Николаја Велимировића, задужбина блаженопочившег владике шабачког Лаврентија. Манастир јединствен и особен у СПЦ како у отаџбини, тако и расејању по много чему посебан, како због своје величине, огромних смештајних капацитета , бројних традиционалних духовних и културних манифестација које се у њему и поред њега током године одржавају, тако и због самог локалитета /испод зидина у својој историји никад војно освојеног старог Сокол града/. Наравно, да сам са великим задовољством упознао госте како са историјатом манастира, тако и о лику и делу његовог ктитора и задужбинара блаженопочившег владике Лаврентија али и темељно о историјату Сокол града кроз векове па до данас.
Потом је предивни хотел "Дринска ласта" на самој обали Дрине у Љубовији, дочекао и угостио потомке из Ниша на врхунском нивоу. Освежење, ручак, мало предаха и уживања у лепоти као смарагд зеленооке лепотице Дрине, па наставак путовања преко Пецке и Ваљева до ауто пута "Милош велики" и даље преко Шумадије и Расине до Појата и Ниша.
И тако након два дана дружења од Цера преко Мачковог камена и завршног у "Дринској ласти" испратио сам сјајне потомке до изласка из Љубовије, где се растасмо као најрођенији а не као пролазни гости и домаћини. А нишлије одржаше обећање и у маленој варошици Пецкој у порти парохијског храма положише венац на камену пирамиду - спомен обележје браћи Рибникар, добровољцима српске војске, капетанима Владиславу и Даворину "Дарку" који у само два дана 1914.године (31.августа на Соколској планини Владислав) и (1.септембра у Рађевини Даворин) положише своје младе животе на "олтар" полуотаџбине краљевине Србију, јер су пореклом били Словенци.
Неизмерно ХВАЛА поштовани и драги потомци из Ниша за овај дивни гест и у име удружења потомака ратника из Љубовије, јер наша општинска организација са поносом носи назив "БРАЋА РИБНИКАР" управо из разлога да би смо сачували сећање на лик и дело ове двојице родољуба и патриота ВЛАДИСЛАВА и ДАРКА који су се као добровољаци јавили на мобилизацију и отишли у рат из кога се као што "видимо" нису вратили својим кућама и породицама, већ заувек "отишли" у историју. Србија ће их заувек памтити и одавати дужне почасти, баш попут ове коју су учинили сјајни потомци из Ниша.
Напомињем, такође да им се малена Љубовија (на предлог наше општинске организације) одужила и давањем назива једној улици која као и наше удружење поносно носи име Улица Браће Рибникар.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Сходно нашем договору, а имајући при том у виду чињеницу, када се већ преваљује тако дуг пут од Ниша до Цера, да би се присуствовало државној церемонији обележавања 109.годишњице битке, да је то онда и сјајна прилика да се у Западној Србији остане два дана и током истих посете и одрже историјски часови пред Спомен-костурницама у Мачванском Прњавору на Гучеву и Мачковом камену, спомен црквама у Крупњу и Мачковом камену, манастиру Св. Николаја Велимировића испод Сокола и спомен обележјима браћи Рибникар у порти цркве у Пецкој. Па тако, трудећи се да будем колико је могуће што бољи домаћин, максимално сам се посветио мени увек драгим потомцима и пријатељима из Ниша.
А нишлије су јутро 20. августа лета Господњег 2023. након раног доручка започели посетом и полагањем венаца у крипти спомен храма у Крупњу, а ја док сам их чекао, присуством на недељној литургији у спомен храму Св. Деспота Стефана на Мачковом камену. Дружење смо наставили само сада не на Церу и Гучеву већ на још једној планини, овог пута на Јагодњи и пред још једном Спомен костурницом, само сада на коти 924.и попришту исполинске битке са Мачковог камена. Иначе, историчари у војној историографији ову битку поистовећују са битком на Марни у Француској и зато је зову "СРПСКА МАРНА" или "ОФИЦИРСКА БИТКА", имајући при том у виду чињеницу да је овде поред битке на Марни, процентуално погунуо највише официра и подофицира током једне битке у Првом светском или "Великом" рату.
Историјски час пред спомен костурницом био је врло емотиван, чак и преемотиван. Сузе бројних нишлија нису ме могле оставити равнодушним, па сам и ја своју беседу повремено прекидао испрекиданим и скоро плачним гласом. А и ко би могао другачије, када испред себе видите десетине жена и мушкараца који плачу и не могу да задрже емоције које очигледно навиру из дубина душа. Сама помисао, да стојите на месту где је пет погунулих на квадратни метар и где је сваки центиметар те земље натопљен крвљу Ваших предака који се ни под "кишом" артиљеријских граната и многоструко надмоћнијим непријатељем нису повлачили, већ кретали у јурише и гинули, гинули и гинули... Тај осећај доводи Вас у такво емоционално стање да уопште нисте у могућности да исконтролишете своје емоције. Уз то, ја сматрам и увек то и понављам ту пред светом спомен костурницом да нико од нас потомака није довољно достојан да о њима говори на том месту, наравно укључујући и мене који то стицајем околности врло често чиним.
Дирнуле су ме нишлије и једним, наравно за мене предивним и неочекиваним гестом. Мој пријатељ Мирослав Величковић, иначе директни потомак ратника славног "Гвозденог пука" Симеона Величковића, испред свете спомен костурнице уручио ми је књигу, чији је и аутор под називом СПОМЕНИЦИ ВОЈНИКА И РАТНИКА НА СТАРОМ ГРОБЉУ У НИШУ. А посвета из исте, учинила ме је поносним и препоносним ПОТОМКОМ и "долила уље у кандило" којим већ деценијама покушавам да "осветљавам" сећањем и незаборавом на наше славне претке див јунаке српске и светске војне историје.
Хвала "брату" Мирославу, јер овај за мене више него емотивни моменат и место на коме се десио заувек ћу памтити.
По завршетку историјског часа упутили смо се у спомен храм Св.Деспота Стефана посвећен свим палим јунацима из те страшне битке, који је око 2 км удаљен од коте смрти 924. и на самој је раскрсници путева који воде према планини Борањи, Зворнику и Лозници на запад, Крупњу, Церу, Шапцу и Ваљеву на северо исток и Соколској планини, Бобији, Љубовији и Републици Српској на југоистоку.
Након јутарње литургије, замолио сам проту Стојадина Павловића /свакако најзаслужнијег од нас десетак оснивача и утемељивача ове светиње/ да нас сачека и обрати се потомцима из Ниша. Наравно да је он то са задовољством учинио, сачекао нас испред спомен храма и у дивној беседи упознао драге госте са историјатом од идеје за градњу, градњом, садашњим изгледом и његовом основном функцијом на попришту једне од најкрвавијих битака Првог светског или "Великог" рата.
А онда пут нас је са планине Јагодње одвео под Соколску планину и у њено подножје где блиста манастир необичне лепоте Св.Николаја Велимировића, задужбина блаженопочившег владике шабачког Лаврентија. Манастир јединствен и особен у СПЦ како у отаџбини, тако и расејању по много чему посебан, како због своје величине, огромних смештајних капацитета , бројних традиционалних духовних и културних манифестација које се у њему и поред њега током године одржавају, тако и због самог локалитета /испод зидина у својој историји никад војно освојеног старог Сокол града/. Наравно, да сам са великим задовољством упознао госте како са историјатом манастира, тако и о лику и делу његовог ктитора и задужбинара блаженопочившег владике Лаврентија али и темељно о историјату Сокол града кроз векове па до данас.
Потом је предивни хотел "Дринска ласта" на самој обали Дрине у Љубовији, дочекао и угостио потомке из Ниша на врхунском нивоу. Освежење, ручак, мало предаха и уживања у лепоти као смарагд зеленооке лепотице Дрине, па наставак путовања преко Пецке и Ваљева до ауто пута "Милош велики" и даље преко Шумадије и Расине до Појата и Ниша.
И тако након два дана дружења од Цера преко Мачковог камена и завршног у "Дринској ласти" испратио сам сјајне потомке до изласка из Љубовије, где се растасмо као најрођенији а не као пролазни гости и домаћини. А нишлије одржаше обећање и у маленој варошици Пецкој у порти парохијског храма положише венац на камену пирамиду - спомен обележје браћи Рибникар, добровољцима српске војске, капетанима Владиславу и Даворину "Дарку" који у само два дана 1914.године (31.августа на Соколској планини Владислав) и (1.септембра у Рађевини Даворин) положише своје младе животе на "олтар" полуотаџбине краљевине Србију, јер су пореклом били Словенци.
Неизмерно ХВАЛА поштовани и драги потомци из Ниша за овај дивни гест и у име удружења потомака ратника из Љубовије, јер наша општинска организација са поносом носи назив "БРАЋА РИБНИКАР" управо из разлога да би смо сачували сећање на лик и дело ове двојице родољуба и патриота ВЛАДИСЛАВА и ДАРКА који су се као добровољаци јавили на мобилизацију и отишли у рат из кога се као што "видимо" нису вратили својим кућама и породицама, већ заувек "отишли" у историју. Србија ће их заувек памтити и одавати дужне почасти, баш попут ове коју су учинили сјајни потомци из Ниша.
Напомињем, такође да им се малена Љубовија (на предлог наше општинске организације) одужила и давањем назива једној улици која као и наше удружење поносно носи име Улица Браће Рибникар.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
