Јуче 24.јуна 2023.године Удружење за очување гусала и народне традиције "Право у жицу" из Ужица, одржало је концерт традиционалног певања и гуслања у Градском културном центру
града на Ђетињи а под покровитељством града Ужица, општине Пожега и бројних добротвора и удружења, међу којима и нашег САВЕЗА удружења потомака ратника Србије 1912-1920.
Организатори и гости концерта још пре почетка истог окупили су се у просторијама Градског културног центра и пре почетка концерта заједно присуствовали вечерњој служби у Саборном храму Св. Ђорђа у Ужицу.
А онда у препуној сали културног центра, концерт је започео одавањем дужне поште минутом ћутања, преминулом почасном члану Савеза гуслара Србије Радиши Томашевићу и уз пригодну беседу благословом старешине ужичке цркве свештеника Владимира Дуканца
као и песмом "Заспи Јанко" у извођењу групе етнопојица удружења "Право у жицу".
У свечаним обраћањима у име града домаћина обратио се већник за културу града Ужица Ратко Трмчић,
заменица председника локалне самоуправе Пожега госп. Слађа Милчановић,
у име Женског центра Ужице Радмила Гујанчић
и у име Републичког одбора САВЕЗА удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и општинске организације "Браћа Рибникар" Љубовија, проф.хаџи Сретен Цветојевић "Цвеле".
А помињући бројне хероине Србије попут, пре свих мајке: принца Растка а касније монаха, архиепископа и коначно светитеља Саве, Свету Анастасију, мајку српских краљева Драгутина и Милутина Јелену Анжујску, књегињу Милицу, султаније Оливеру Лазаревић и Мару Бранковић, деспотицу и светитељку мати Ангелину, мајке свеца Николаја Велимировића и Михаила Пупина Катарину и Олимпијаду, Милеву Марић Анштајн, ратне хероине Милунку Савић и најнаграђиванију жену ратника Балканских и Првог светског рата Софију Јовановић, сјајне спортискиње Србије попут: најбољих стрелкиња света Јасне Шекарић и Зоране Аруновић, рукометашице Светлане "Цеце" Китић, атлетичарке Иване Шпановић, одбојкашице Тијане "Тиће" Бошковић,.. као и бројних других. Међутим, апострофирајући посебно САВЕЗ потомака ратника од 1912.до 1920. у име кога се и обраћа, проф. Цветојевић је посебно нагласио да су за њега можда још веће хероине Србије, све оне непознате и незнане жене МАЈКЕ, које су остале у поробљеној Србији под суровом окупацијом Аустроугарске монархије пуне три године од 1915.до 1918. успешно подизале децу, обрађивале земљу и успеле да сачувају домаћинства и своју православну веру. Као најупечатљивији пример и представнице свих тих безбројних мајки хероина издвојио је две. Ужичанку ЗЛАТУ ГРДЕЉЕВИЋ из села Стапари, ту са обронака Кадињаче и горе високо изнад хладне реке Ђетиње, која потресно али више него снажно испраћа своја четири сина Јована, Тиосава, Саву и најмлађег Мијата у рат (двојицу артиљераца у Дринску дивизију и двојицу пешадинаца у Четврти пешадијски пук Ужичке војске) без и једне сузе, родитељски строго и уз заповедни тон да се кући имају вратити необрукани већ часно и поносно, а да за супруге, децу и кућу не брину, јер је зато она ту, да се о свему томе брине, док се они кући не врате. Скоро уз сузе и врло дрхтавог гласа питао је Цветојевић и себе али и све присутне "па зар Злата није ХЕРОИНА Србије и колико је таквих и њој сличних жена било у Србији"?
Као другу, истакао је своју земљакињу (јер је и сам пореклом Ваљевац) жену - мајку МАКРЕНУ СПАСОЈЕВИЋ из села Словац између Ваљева и Лајковца, која упорно и неуморно данима и седмицама иде за војском краљевине Србије која се повлачи преко КиМ-е према Јадранском приморју, тражећи свог сина јединца МАРИНКА редова из састава славног Четвртог пешадијског пука Ужичке војске. А има само једну жељу да га види и да му уручи плетене вунене чарапе, руководећи се тиме, да је мобилисан и од куће отишао у јулу месецу а да ће му током наступајуће зиме исте требати. И стигла тако мајка Макрена до "Везировог моста" одакле даље није могла? Али вођена својим мајчинском инстиктом и љубављу, успела је да се пробије до краља Петра и да му преда чарапе намењене сину Маринку речима:
".. Узми ово господару и навуци преко чизама, тако ћеш лакше прећи преко моста. Кад пређеш мост теби оне неће требати господару. Скини их и потражи мог сина Маринка Спасојевића из ваљевског села Словац, твога војника у Ужичкој војсци. Ако ико мог Маринка, а даће Бог да је жив, може наћи, можеш само ти, господару и нека ти је то пред Богом највећи аманет".
При том Цветојевић је посебно нагласио да ово није препричана и улепшана прича, већ истинит догађај који је захваљујући БОГОСАВУ МАРЈАНОВИЋУ присутном овом догађају, исти забележио и тако сачувао од заборава. Касније по роману Милована Витезовића у филму под називом "ЧАРАПЕ КРАЉА ПЕТРА" преточио их је глумац и редитељ Лаза Ристовски.
Захваљујући баш екранизацији тог догађаја, данас већина нас зна колико се краљ Петар трудио да пронађе редова Маринка и да му преда чарапе послате од мајке Макрене. На жалост, није га наш добри и племенити краљ, како га је из милоште народ звао "ЧИКА ПЕРА" пронашао, јер је Маринко као и десетине и стотине хиљада других војника и официра српске војске "оставио" свој животе на "Голготском" путу преко албанских планина и обалом Јадранског мора од Скадра до Валоне. И ако је прошло скоро три године од тог догађаја и победоносног повратка српске војске и краља у ослобођену отаџбину, није наш добри краљ заборавио сељанку Макрену из чијих је руку уз АМАНЕТ понео чарапе за њеног сина а свог војника Маринка. Послао је у село Словац државног саветника проф. Илију Ђукановића са задатком да пронађе Макрену Спасојевић и врати јој плетене чарапе.
Међутим (по причама комшија мештана села Словац) Макрена је свакодневно кукала за својим сином и прерано скрхана болом "отишла" за својим јединцом. Сахрањена је на брежуљку сеоског гробља изнад куће. А добри и племенити краљ лично својим средствима подигао је скромни споменик на том гробљу на коме је писало:
"Овај споменик подиже Петар Карађорђевић - Макрени Спасојевић, која лежи овде и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Албаније". Међутим, комунистичке власти након Другог светског рата, бришући све што је по њима имало било какве везе са краљевином Србијом и династијом Карађорђевића ПОРУШИЛИ СУ СПОМЕНИК, и ако на њему није писало да га је подигао краљ Србије, већ само Петар Карађорђевић? Но ни то није крај у причи о мајци великог срца и хероини Србије Макрени, као и њеној за жувота директној, а након упокојења индиректној "вези" са српским краљем Петром првим Карађорђевићем.
Шест година касније, тачније 16.августа 1921.г. Београд на Сењаку у тада "Павловића вили" а сада (Музеј краља Петра првог Карађорђевића) дежурни болничар поред постеље умирућег краља Петра, испод јастука пронашао је вунене плетене чарапе. Изнемогли стари и болесни краљ Петар тихим и једва чујним гласом обратио се болничару речима "ОБУЈ МИ ИХ ДА УГРЕЈЕМ НОГЕ" а након тога заувек склопио очи на свом више него скромном војничком гвозденом кревету. Ни у последњим тренуцима свог овоземаљског живота добри и племенити народни краљ "Чика Пера" није заборавио АМАНЕТ мајке Макрене и "понео" је са собом неуручене плетене ЧАРАПЕ, да их коначно "преда" свом редову МАРИНКУ из Ужичке војске и коначно испуни своје обећање и аманет са којим је живео.
Дрхтави глас проф. Цветојевића и сузе чак и мушкараца у публици дозволили су му само још да дода, да ДОБРО УВЕК НА КРАЈУ ПОБЕЂУЈЕ ЗЛО, да је тако одувек било, тако је сада и тако ће заувек и бити! Јер да није тако онда живота на планети Земљи не би ни било?
Да све дође на своје место и исправи се историјска неправда, побринуо се велики ЧОВЕК, патриота и добротво, пореклом са Јадовника а вишедеценијски житељ Јоханесбурга у Јужноафричкој републици НИЋИФОР АНИЧИЋ (иначе тренутно председник Друштва српских домаћина). На сеоском гробљу у селу Словац 2011.г. обновио је уништени споменик ДИВ ЖЕНИ и ДИВ МАЈЦИ МАКРЕНИ и њеном сину редову славне српске војске МАРИНКУ.
Још једном је проф. Цветојевић питао све присутне у сали "па да ли је жена и мајка Макрена Спасојевић, а сам Бог зна колико их је таквих безимених и широј јавности непознатих било током Првог светског рата ХЕРОИНА Србије"? За себе је рекао да нема дилему и да је дубоко убеђен да су све такве и њој сличне у Србији од 1912.до 1918. биле и остаће заувек ХЕРОИНЕ СРБИЈЕ, а дуготрајан аплауз свих присутних у сали је најбољи одговор ДА ЈЕСУ ХЕРОИНЕ СРБИЈЕ.
Цветојевић је своје излагање о хероинама Србије и у опште о женама, завршио цитатом из јеврејске књиге обичаја и мудрости претворених у књигу ТАЛМУД (коју је стварало и писало 2.500 рабина пуних 500 година) речима:
"жена је створена из ребра мужевог, не из његовог стопала да се по њој гази, не из његове главе да се њоме влада, већ из његовог ребра да му буде једнака, испод руке да буде заштићена и поред срца да буде вољена".
Био је то и најбољи шлагворт председнници Удружења "ПРАВО У ЖИЦУ" Ивани Ивановић
да на бину позове директне потомке СТЕВАНИЈЕ ДРАГАШЕВИЋ, ћерку Стоју, унуку др. Миру и сестричину Драгицу, којима је том приликом председница удружења Ивана уручила уметничку слику са ликом Стеваније и њене ћерке Стоје, рад ауторке Марине Добрић.
Врло емотивним речима захвалила се ћерка Стоја (расплакавши публику) посебно апострофирајући да јој је неизмерна част и срећа да је доживела да се "оживи" лик њене мајке Стеваније, која за свог живота није имала прилику да у свету мушкараца истакне свој допринос у било чему а поготову не довољно у гусларству као народној традицији пре свега мушкараца.
А председница удружења госп. Ивана између осталог подсетила је и на речи песника Матије Бећковића, да су гусле "Свети инструмент" настале и пре "Христовог гроба" и трајаће све док "времена више не буде". Гусле су опевале Косовски бој и створиле Косовски завет. Уз гусле једино још Српска православна црква сабира верујући народ, баштинећи Светосавски пут и традицију.
И коначно као увод у уметнички део концерта и сјајни наступ младих и доајена гусларства, малим историјатом о гуслама, присутне је сјајном и надахнутом беседом упознао председник Савеза гуслара Србије Жељко Чуровић.
Господин Чуровић је уједно био и сјајан наратор током уметничког дела програма конципираног у форми мјузикла и у три чина. Први је био посвећен историјској линији жена гусларки, други о Стеванијином лику и делу, а трећи знаменитим гусларкама Златиборског округа и младим гусларкама будућности. Адаптација текста дело је глумца Владимира Јоцовића, тона Саше Коцића "Коце" и учешће младих ужичких гуслара Бранимира Сретеновића и Стефана Томоњића, као и етнопојице Кристине Миливојевић чланова ужичког удружења "Право у жицу".
Потом су уследили више него сјајни наступи гостију младих гусларки:
Јелене Миљанић из Никшића
и Виолета Крајишник из Бијељине.
Затим гуслара:
Милутина Ђуричића из Лознице
и на крају великан међу најбољима или најбољи међу великанима, народни гуслар Саша Лакетић.
Између њих двојице публици су се представили са по две песме Мирољуб Ракетић и Раденко Гордић председници Удружења за очување традиционалне песме из "вика" Нова Варош,
етнопојице баба и унука из Рисна Роса Џудовић и Настасија Спалевић.
Сви ови наступи су изазивали салве аплауза и више пута устајање са својих места уз овације уметницима.
Концерт је завршен доделом ПЛАКЕТА У ОБЛИКУ ГУСАЛА и захвалница за подршку заслужним добротворима из редова институција, организација, удружења и појединца.
Такође проглашени су победници и уручена признања за учешће на ликовном и литерарном конкурсу ученицима основних и средњих школа са подручја Златиборског округа у оквиру пројекта на тему "Фигура жене у гусларству".
Учесници програма и гости концерта, дружење уз причу, песму и размену искустава наставили су до дубоко у ноћ у просторијама Градског културног центра Ужице и максималну пажњу и гостопримство домаћина - руководства удружења "ПРАВО У ЖИЦУ" из Ужица.
Растали смо се уз жељу да се наредне године поново окупимо овде, баш у години када ће град Ужице бити и званично "ПРЕСТОНИЦА КУЛТУРЕ 2024" и на тај начин дамо свој скромни допринос да гусларка СТЕВАНИЈА - ЈЕДНАКА МЕЂУ ЊИМА" не остане заборављена.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Организатори и гости концерта још пре почетка истог окупили су се у просторијама Градског културног центра и пре почетка концерта заједно присуствовали вечерњој служби у Саборном храму Св. Ђорђа у Ужицу.
А онда у препуној сали културног центра, концерт је започео одавањем дужне поште минутом ћутања, преминулом почасном члану Савеза гуслара Србије Радиши Томашевићу и уз пригодну беседу благословом старешине ужичке цркве свештеника Владимира Дуканца
као и песмом "Заспи Јанко" у извођењу групе етнопојица удружења "Право у жицу".
У свечаним обраћањима у име града домаћина обратио се већник за културу града Ужица Ратко Трмчић,
заменица председника локалне самоуправе Пожега госп. Слађа Милчановић,
у име Женског центра Ужице Радмила Гујанчић
и у име Републичког одбора САВЕЗА удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и општинске организације "Браћа Рибникар" Љубовија, проф.хаџи Сретен Цветојевић "Цвеле".
А помињући бројне хероине Србије попут, пре свих мајке: принца Растка а касније монаха, архиепископа и коначно светитеља Саве, Свету Анастасију, мајку српских краљева Драгутина и Милутина Јелену Анжујску, књегињу Милицу, султаније Оливеру Лазаревић и Мару Бранковић, деспотицу и светитељку мати Ангелину, мајке свеца Николаја Велимировића и Михаила Пупина Катарину и Олимпијаду, Милеву Марић Анштајн, ратне хероине Милунку Савић и најнаграђиванију жену ратника Балканских и Првог светског рата Софију Јовановић, сјајне спортискиње Србије попут: најбољих стрелкиња света Јасне Шекарић и Зоране Аруновић, рукометашице Светлане "Цеце" Китић, атлетичарке Иване Шпановић, одбојкашице Тијане "Тиће" Бошковић,.. као и бројних других. Међутим, апострофирајући посебно САВЕЗ потомака ратника од 1912.до 1920. у име кога се и обраћа, проф. Цветојевић је посебно нагласио да су за њега можда још веће хероине Србије, све оне непознате и незнане жене МАЈКЕ, које су остале у поробљеној Србији под суровом окупацијом Аустроугарске монархије пуне три године од 1915.до 1918. успешно подизале децу, обрађивале земљу и успеле да сачувају домаћинства и своју православну веру. Као најупечатљивији пример и представнице свих тих безбројних мајки хероина издвојио је две. Ужичанку ЗЛАТУ ГРДЕЉЕВИЋ из села Стапари, ту са обронака Кадињаче и горе високо изнад хладне реке Ђетиње, која потресно али више него снажно испраћа своја четири сина Јована, Тиосава, Саву и најмлађег Мијата у рат (двојицу артиљераца у Дринску дивизију и двојицу пешадинаца у Четврти пешадијски пук Ужичке војске) без и једне сузе, родитељски строго и уз заповедни тон да се кући имају вратити необрукани већ часно и поносно, а да за супруге, децу и кућу не брину, јер је зато она ту, да се о свему томе брине, док се они кући не врате. Скоро уз сузе и врло дрхтавог гласа питао је Цветојевић и себе али и све присутне "па зар Злата није ХЕРОИНА Србије и колико је таквих и њој сличних жена било у Србији"?
Као другу, истакао је своју земљакињу (јер је и сам пореклом Ваљевац) жену - мајку МАКРЕНУ СПАСОЈЕВИЋ из села Словац између Ваљева и Лајковца, која упорно и неуморно данима и седмицама иде за војском краљевине Србије која се повлачи преко КиМ-е према Јадранском приморју, тражећи свог сина јединца МАРИНКА редова из састава славног Четвртог пешадијског пука Ужичке војске. А има само једну жељу да га види и да му уручи плетене вунене чарапе, руководећи се тиме, да је мобилисан и од куће отишао у јулу месецу а да ће му током наступајуће зиме исте требати. И стигла тако мајка Макрена до "Везировог моста" одакле даље није могла? Али вођена својим мајчинском инстиктом и љубављу, успела је да се пробије до краља Петра и да му преда чарапе намењене сину Маринку речима:
".. Узми ово господару и навуци преко чизама, тако ћеш лакше прећи преко моста. Кад пређеш мост теби оне неће требати господару. Скини их и потражи мог сина Маринка Спасојевића из ваљевског села Словац, твога војника у Ужичкој војсци. Ако ико мог Маринка, а даће Бог да је жив, може наћи, можеш само ти, господару и нека ти је то пред Богом највећи аманет".
При том Цветојевић је посебно нагласио да ово није препричана и улепшана прича, већ истинит догађај који је захваљујући БОГОСАВУ МАРЈАНОВИЋУ присутном овом догађају, исти забележио и тако сачувао од заборава. Касније по роману Милована Витезовића у филму под називом "ЧАРАПЕ КРАЉА ПЕТРА" преточио их је глумац и редитељ Лаза Ристовски.
Захваљујући баш екранизацији тог догађаја, данас већина нас зна колико се краљ Петар трудио да пронађе редова Маринка и да му преда чарапе послате од мајке Макрене. На жалост, није га наш добри и племенити краљ, како га је из милоште народ звао "ЧИКА ПЕРА" пронашао, јер је Маринко као и десетине и стотине хиљада других војника и официра српске војске "оставио" свој животе на "Голготском" путу преко албанских планина и обалом Јадранског мора од Скадра до Валоне. И ако је прошло скоро три године од тог догађаја и победоносног повратка српске војске и краља у ослобођену отаџбину, није наш добри краљ заборавио сељанку Макрену из чијих је руку уз АМАНЕТ понео чарапе за њеног сина а свог војника Маринка. Послао је у село Словац државног саветника проф. Илију Ђукановића са задатком да пронађе Макрену Спасојевић и врати јој плетене чарапе.
Међутим (по причама комшија мештана села Словац) Макрена је свакодневно кукала за својим сином и прерано скрхана болом "отишла" за својим јединцом. Сахрањена је на брежуљку сеоског гробља изнад куће. А добри и племенити краљ лично својим средствима подигао је скромни споменик на том гробљу на коме је писало:
"Овај споменик подиже Петар Карађорђевић - Макрени Спасојевић, која лежи овде и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Албаније". Међутим, комунистичке власти након Другог светског рата, бришући све што је по њима имало било какве везе са краљевином Србијом и династијом Карађорђевића ПОРУШИЛИ СУ СПОМЕНИК, и ако на њему није писало да га је подигао краљ Србије, већ само Петар Карађорђевић? Но ни то није крај у причи о мајци великог срца и хероини Србије Макрени, као и њеној за жувота директној, а након упокојења индиректној "вези" са српским краљем Петром првим Карађорђевићем.
Шест година касније, тачније 16.августа 1921.г. Београд на Сењаку у тада "Павловића вили" а сада (Музеј краља Петра првог Карађорђевића) дежурни болничар поред постеље умирућег краља Петра, испод јастука пронашао је вунене плетене чарапе. Изнемогли стари и болесни краљ Петар тихим и једва чујним гласом обратио се болничару речима "ОБУЈ МИ ИХ ДА УГРЕЈЕМ НОГЕ" а након тога заувек склопио очи на свом више него скромном војничком гвозденом кревету. Ни у последњим тренуцима свог овоземаљског живота добри и племенити народни краљ "Чика Пера" није заборавио АМАНЕТ мајке Макрене и "понео" је са собом неуручене плетене ЧАРАПЕ, да их коначно "преда" свом редову МАРИНКУ из Ужичке војске и коначно испуни своје обећање и аманет са којим је живео.
Дрхтави глас проф. Цветојевића и сузе чак и мушкараца у публици дозволили су му само још да дода, да ДОБРО УВЕК НА КРАЈУ ПОБЕЂУЈЕ ЗЛО, да је тако одувек било, тако је сада и тако ће заувек и бити! Јер да није тако онда живота на планети Земљи не би ни било?
Да све дође на своје место и исправи се историјска неправда, побринуо се велики ЧОВЕК, патриота и добротво, пореклом са Јадовника а вишедеценијски житељ Јоханесбурга у Јужноафричкој републици НИЋИФОР АНИЧИЋ (иначе тренутно председник Друштва српских домаћина). На сеоском гробљу у селу Словац 2011.г. обновио је уништени споменик ДИВ ЖЕНИ и ДИВ МАЈЦИ МАКРЕНИ и њеном сину редову славне српске војске МАРИНКУ.
Још једном је проф. Цветојевић питао све присутне у сали "па да ли је жена и мајка Макрена Спасојевић, а сам Бог зна колико их је таквих безимених и широј јавности непознатих било током Првог светског рата ХЕРОИНА Србије"? За себе је рекао да нема дилему и да је дубоко убеђен да су све такве и њој сличне у Србији од 1912.до 1918. биле и остаће заувек ХЕРОИНЕ СРБИЈЕ, а дуготрајан аплауз свих присутних у сали је најбољи одговор ДА ЈЕСУ ХЕРОИНЕ СРБИЈЕ.
Цветојевић је своје излагање о хероинама Србије и у опште о женама, завршио цитатом из јеврејске књиге обичаја и мудрости претворених у књигу ТАЛМУД (коју је стварало и писало 2.500 рабина пуних 500 година) речима:
"жена је створена из ребра мужевог, не из његовог стопала да се по њој гази, не из његове главе да се њоме влада, већ из његовог ребра да му буде једнака, испод руке да буде заштићена и поред срца да буде вољена".
Био је то и најбољи шлагворт председнници Удружења "ПРАВО У ЖИЦУ" Ивани Ивановић
да на бину позове директне потомке СТЕВАНИЈЕ ДРАГАШЕВИЋ, ћерку Стоју, унуку др. Миру и сестричину Драгицу, којима је том приликом председница удружења Ивана уручила уметничку слику са ликом Стеваније и њене ћерке Стоје, рад ауторке Марине Добрић.
Врло емотивним речима захвалила се ћерка Стоја (расплакавши публику) посебно апострофирајући да јој је неизмерна част и срећа да је доживела да се "оживи" лик њене мајке Стеваније, која за свог живота није имала прилику да у свету мушкараца истакне свој допринос у било чему а поготову не довољно у гусларству као народној традицији пре свега мушкараца.
А председница удружења госп. Ивана између осталог подсетила је и на речи песника Матије Бећковића, да су гусле "Свети инструмент" настале и пре "Христовог гроба" и трајаће све док "времена више не буде". Гусле су опевале Косовски бој и створиле Косовски завет. Уз гусле једино још Српска православна црква сабира верујући народ, баштинећи Светосавски пут и традицију.
И коначно као увод у уметнички део концерта и сјајни наступ младих и доајена гусларства, малим историјатом о гуслама, присутне је сјајном и надахнутом беседом упознао председник Савеза гуслара Србије Жељко Чуровић.
Господин Чуровић је уједно био и сјајан наратор током уметничког дела програма конципираног у форми мјузикла и у три чина. Први је био посвећен историјској линији жена гусларки, други о Стеванијином лику и делу, а трећи знаменитим гусларкама Златиборског округа и младим гусларкама будућности. Адаптација текста дело је глумца Владимира Јоцовића, тона Саше Коцића "Коце" и учешће младих ужичких гуслара Бранимира Сретеновића и Стефана Томоњића, као и етнопојице Кристине Миливојевић чланова ужичког удружења "Право у жицу".
Потом су уследили више него сјајни наступи гостију младих гусларки:
Јелене Миљанић из Никшића
и Виолета Крајишник из Бијељине.
Затим гуслара:
Милутина Ђуричића из Лознице
и на крају великан међу најбољима или најбољи међу великанима, народни гуслар Саша Лакетић.
Између њих двојице публици су се представили са по две песме Мирољуб Ракетић и Раденко Гордић председници Удружења за очување традиционалне песме из "вика" Нова Варош,
етнопојице баба и унука из Рисна Роса Џудовић и Настасија Спалевић.
Сви ови наступи су изазивали салве аплауза и више пута устајање са својих места уз овације уметницима.
Концерт је завршен доделом ПЛАКЕТА У ОБЛИКУ ГУСАЛА и захвалница за подршку заслужним добротворима из редова институција, организација, удружења и појединца.
Такође проглашени су победници и уручена признања за учешће на ликовном и литерарном конкурсу ученицима основних и средњих школа са подручја Златиборског округа у оквиру пројекта на тему "Фигура жене у гусларству".
Учесници програма и гости концерта, дружење уз причу, песму и размену искустава наставили су до дубоко у ноћ у просторијама Градског културног центра Ужице и максималну пажњу и гостопримство домаћина - руководства удружења "ПРАВО У ЖИЦУ" из Ужица.
Растали смо се уз жељу да се наредне године поново окупимо овде, баш у години када ће град Ужице бити и званично "ПРЕСТОНИЦА КУЛТУРЕ 2024" и на тај начин дамо свој скромни допринос да гусларка СТЕВАНИЈА - ЈЕДНАКА МЕЂУ ЊИМА" не остане заборављена.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.