Након јучерашњег суботњег присуства СВЕЧАНОЈ АКАДЕМИЈИ удружења УЖИЧАНА у Београду, последњи дан викенда, завршен је данас у
недељу поново са ужичанима, само сада у манастиру испод Сокола.
Група од 55 просветара МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ из Ужица посетила је манастир СВ.НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ и СВЕСРПСКОГ испод Соколске тврђав,е а ја испред удружења потомака ратника 1912-1920."Браћа Рибникар" Љубовија, покушао са великим задовољством да им будем, колико је могуће добар домаћин и да их упознам са историјатом СОКОЛА, светињом, ликом и делом ктитора истое блаженопочившим владиком Лаврентијем, јунаштвом 4.пука ужичке војске и његовим славним командантом пук. Душаном Пурићем на Мачковом камену и још по нешто?
Била ми је част и изузетно задовољство дружити се са овим дивним људима из престонице западне Србије - прелепим градом Ужицем.
А пошто једна слика говори више од хиљаду речи, онда у прилогу и кратка фото-прича.
Ту испред олтара манастира СВ.НИКОЛАЈА, на источној страни почивају земни остаци нашег милог, неизмерно вољеног, поштованог, тихог и светлог блаженопочившег владике Лаврентија.
У међувремену поред храма посвећеног СВ.НИКОЛАЈУ ВЕЛИМИРОВИЋУ подигнут је још један прелепи храм, копија храма СВ.ЈОВАНА КАНЕА (са охридског језера) као један од најлепших примера византијске архитектуре (задужбина породица Веселиновић и Ранковић из Шапца).
А испод окомитих литица старог града Сокола и уласка на манастирски плато испред светиња "увек нас дочекује, подучава, саветује .... и опомиње" биста Светитеља и молитвеника пред престолом Божјим СВ.ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА рад академског вајара Дринке Радовановић из Београда.
А изнад високо на заравни (цитадели) соколске стене, где се 402.године на највишој злогласној петој кули Сокол-града вијорила османлијска застава са полумесецом, као "између неба и земље" доминира, светли, а свети манастир и све људе добре воље чува, штити, закриљује и на молитву "позива" велики православни крст (висок 12 м, широк 6 м, тежак 1.270 кг са 24-каратном позлатом) поклон великог пријатеља владике Лаврентија и српског народа, сада упокојеног Немца госп. ХОРСТА ВРОБЕЛА из Гифхорна са севера Немачке. Крст који уједно као "кандило" светли и над душама свих наших предака, православаца и мученика који су оставили своје кости у неистраженим катакомбама старог СОКОЛ ГРАДА.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Група од 55 просветара МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ из Ужица посетила је манастир СВ.НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ и СВЕСРПСКОГ испод Соколске тврђав,е а ја испред удружења потомака ратника 1912-1920."Браћа Рибникар" Љубовија, покушао са великим задовољством да им будем, колико је могуће добар домаћин и да их упознам са историјатом СОКОЛА, светињом, ликом и делом ктитора истое блаженопочившим владиком Лаврентијем, јунаштвом 4.пука ужичке војске и његовим славним командантом пук. Душаном Пурићем на Мачковом камену и још по нешто?
Била ми је част и изузетно задовољство дружити се са овим дивним људима из престонице западне Србије - прелепим градом Ужицем.
А пошто једна слика говори више од хиљаду речи, онда у прилогу и кратка фото-прича.
Ту испред олтара манастира СВ.НИКОЛАЈА, на источној страни почивају земни остаци нашег милог, неизмерно вољеног, поштованог, тихог и светлог блаженопочившег владике Лаврентија.
У међувремену поред храма посвећеног СВ.НИКОЛАЈУ ВЕЛИМИРОВИЋУ подигнут је још један прелепи храм, копија храма СВ.ЈОВАНА КАНЕА (са охридског језера) као један од најлепших примера византијске архитектуре (задужбина породица Веселиновић и Ранковић из Шапца).
А испод окомитих литица старог града Сокола и уласка на манастирски плато испред светиња "увек нас дочекује, подучава, саветује .... и опомиње" биста Светитеља и молитвеника пред престолом Божјим СВ.ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА рад академског вајара Дринке Радовановић из Београда.
А изнад високо на заравни (цитадели) соколске стене, где се 402.године на највишој злогласној петој кули Сокол-града вијорила османлијска застава са полумесецом, као "између неба и земље" доминира, светли, а свети манастир и све људе добре воље чува, штити, закриљује и на молитву "позива" велики православни крст (висок 12 м, широк 6 м, тежак 1.270 кг са 24-каратном позлатом) поклон великог пријатеља владике Лаврентија и српског народа, сада упокојеног Немца госп. ХОРСТА ВРОБЕЛА из Гифхорна са севера Немачке. Крст који уједно као "кандило" светли и над душама свих наших предака, православаца и мученика који су оставили своје кости у неистраженим катакомбама старог СОКОЛ ГРАДА.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.