На данашњи датум пре 103. године, тачније 13.јуна 1920. у Паризу, извршен је атентат на ЕСАД пашу ТОПТАНИЈА
од стране његовог политичког противника и тада посланика албанског парламента Авни Рустемија.
А ако се неко пита, зашто је то битан датум за нас Србе и историју Србије као и зашто пишем о томе, постоје врло битни разлози, а они су пре свега следећи:
Срби никада не заборављају своје пријатеље, а поготову не оне који су им помогли када им је било тешко а можда и најтеже? А Есад паша Топтани је био искрени и доказани пријатељ СРПСКОГ НАРОДА и неизмерно му је помогао приликом повлачења српске војске преко Албаније.
Есад паша је образовање стекао на чувеној француској Војној академији на Сен Сиру и убрзо након тога постао шеф гарде последњег турског султана Абдула Хамида другог, па командант жандармерије у Јањини, командант скадарског гарнизона турске војске, министар одбране и полиције у влади Албаније, председник Владе, посланик у Отоманском парламенту...
Његово "пријатељство" или боље рећи поштовање према српској војсци и народу сигурно има корен из догађаја који су се одиграли приликом српске опсаде и ослобађања града Скадра априла 1913.године, када је турском војском командовао управо Есад паша. Приликом предаје српској и црногорској војсци 23.априла 1913.г. Есад паша је српском генералу и команданту Петру Бојовићу предао своју сабљу, али му је генерал Бојовић исту вратио и омогућио да са својом војском уз лично наоружање и са добрим делом војних залиха напусти Скадар.
Историјски догађаји који су уследили након тога најречитије говоре ДА ОН ОВАЈ ВИТЕШКИ ЧИН ПРЕМА ЊЕМУ ЛИЧНО АЛИ И ТУРСКОЈ ВОЈСЦИ КОЈОМ ЈЕ КОМАНДОВАО НИКАДА НИЈЕ ЗАБОРАВИО.
Током прве ратне године, тачније 17.септембра 1914.год. као велики поборник идеје "Балкан балканским народима" са председником српске владе Николом Пашићем потписао је тзв. "НИШКИ СПОРАЗУМ" о оснивању заједничких војних и политичких институција Србије и Албаније, војни савез и изградњу Јадранске пруге из Србије до Драча. То је за последицу имало жесток отпор његових политичких противника као и устанак муслиманског становништва у централној Албанији уз захтев да од истог одустане и објави рат краљевини Србији.
Мало је познато, да је након опкољавања Есад паше почетком 1915.год. у Драчу, Србија послала око 20.000 војника у епицентар побуне на простор Елбасана и Тиране како би помогла Есад Паши да се одржи на власти и угуши побуну.
О узвраћњној помоћи и поштовању "НИШКОГ СПОРАЗУМА" приликом повлачења српске војске крајем 1915. и почетком 1916.год. преко територије Албаније на јадранско приморје углавном је свима доста тога познато. Есад пашина жандармерија чинила је све да обезбеди сигурне пролазе, смештај и храну српској војсци, чак улазећи и у отворене сукобе са албанским одредима који су нападали српске избегличке колоне и војнике где год им се за то пружала прилика.
Познато је и остало је забележено да је чак издао и посебан ПРОГЛАС албанском народу да помогну српској војсци током проласка кроз Албанију као и НАРЕДБУ о обавези примања СРПСКОГ ДИНАРА као платежног средства уз изричиту претњу за своје сународнике који то не би прихватали и извршавали. Можемо данас само да замишслимо колико би још наших предака (војника и цивила) заувек оставило своје животе у врлетима и приморју Албаније, да није било Есад паше и таквог његовог пријатељског односа према Србима и држави Србији.
Као резултат тога и сам је убрзо након тих догађаја морао напустити Албанију, да би се преко Бриндизија у Италији и Француске са делом својих војника крајем августа 1916. придружио српској војсци на СОЛУНСКОМ ФРОНТУ.
После пробоја истог и коначног завршетка Првог светског рата заједно са делегацијом Краљевине СХС (Срба, Хрвата и Словенаца) учествовао је на мировној конференцији у Паризу, борећи се да га мировна конференција призна за једину легитимну власт у Албанији. За то време Народна скупштина сакупљена од његових присталица у Албанији прогласила га је за краља. На жалост, док се припремао за тријумфални повратак из Париза у Албанију у својству новопроглашеног краља, горе поменути албански атентатор Авни Рустеми усмртио га је у Паризу под убеђењем да је сарађујући и помажући Србе и Србију издао албанске интересе и албански народ. Такво мишљење делио је и велики број Албанаца сматрајући Есад пашу издајником а атентатора Рустемија херојем.
Неколико дана након атентата (по сопственој за живота израженој жељи) сахрањен је међу српским официрима, подофицирима и војницима, див јунацима са Цера, Дрине, Мачковог камена, Колубаре... које је војничка судбина након преживљене "албанске голготе" као тешке рањенике "довела" у француску, где нису успели да "добију" битку са смрћу, па су заувек остали да "сањају" недосањан сан - повратак у своју милу отаџбину Србију на српском војничком гробљу ТИЈЕ код Париза.
И тако поред 756. православних хумки и крстова симетрично распоређених на све четири стране света од централног јарбола са српском и француском заставом на којима су имена попут Милорада, Јанка, Миладина, Радована, Петра, Павла, Животе, Јеремије, Војислава, Вукашина, Душана, Вукана, Косте, Крсте... али и бројних других које су француски лекари и болничарке тешко изговарајући ш, ч, ћ уписивали у болесничке картоне попут:
Јевла, Новига, Равига, Милаило, Живола, Јимко, Реста, Вослав, Раико .... и један исламски нишан са полумесецом испод кога почива осведочени велики српски пријатељ и саборац ЕСАД паша ТОПТАНИ.
Слава му, част и вечнаја ПАМЈАТ као и нашим славним прецима див јунацима "СОЛУНЦИМА".
Поред његовог споменика - нишана засађено је свеже мирисно цвеће и често се затиче и по неки букет који остављају наши земљаци СРБИ привремено или стално настањени у Француској. Надајмо се да ће тако заувек и бити.
Поред 756.крстова наших мученика "Солунаца" нема засађеног свежег цвећа јер су далеко, далеко од својих домова, а највећи број њих је непознат, сахрањен без својих правих имена и презимена, без породица и својих најмилијих и њима нема ко да цвеће засади, одржава, негује, залива....
Али за њих се као своје мученике "пале" за крст часни и слободу златну побринуо сам Свевишњи Господ Бог и природа. Па тако зелени тепих траве између крстова обилује Белим Радама, Мајчином душицом, Здраворадом, Ноћурком, Хајдучком травом, Различком, Цикоријом, Детелином, Зубачом....
Ех Боже драги и мученичка историјо СРПСКОГ РОДА колико си сурова и тешка?
Можда се понајбоље може осетити кроз стихове некада најуспешнијег ученика шабачке Гимназије и каснијег редова српске војске ВЛАДИМИРА СТАНИМИРОВИЋА из Шапца, уклесаних на преминулим војницима и официрима Дринске дивизије у селу Агиос Матеос на јужном Крфу, а у којима између осталог пише:
"НА ХУМКАМА У ТУЂИНИ НЕЋЕ СРПСКО ЦВЕЋЕ НИЋИ, ПОРУЧИТЕ НАШОЈ ДЕЦИ, НЕЋЕМО ИМ НИКАД СТИЋИ....."
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
А ако се неко пита, зашто је то битан датум за нас Србе и историју Србије као и зашто пишем о томе, постоје врло битни разлози, а они су пре свега следећи:
Срби никада не заборављају своје пријатеље, а поготову не оне који су им помогли када им је било тешко а можда и најтеже? А Есад паша Топтани је био искрени и доказани пријатељ СРПСКОГ НАРОДА и неизмерно му је помогао приликом повлачења српске војске преко Албаније.
Есад паша је образовање стекао на чувеној француској Војној академији на Сен Сиру и убрзо након тога постао шеф гарде последњег турског султана Абдула Хамида другог, па командант жандармерије у Јањини, командант скадарског гарнизона турске војске, министар одбране и полиције у влади Албаније, председник Владе, посланик у Отоманском парламенту...
Његово "пријатељство" или боље рећи поштовање према српској војсци и народу сигурно има корен из догађаја који су се одиграли приликом српске опсаде и ослобађања града Скадра априла 1913.године, када је турском војском командовао управо Есад паша. Приликом предаје српској и црногорској војсци 23.априла 1913.г. Есад паша је српском генералу и команданту Петру Бојовићу предао своју сабљу, али му је генерал Бојовић исту вратио и омогућио да са својом војском уз лично наоружање и са добрим делом војних залиха напусти Скадар.
Историјски догађаји који су уследили након тога најречитије говоре ДА ОН ОВАЈ ВИТЕШКИ ЧИН ПРЕМА ЊЕМУ ЛИЧНО АЛИ И ТУРСКОЈ ВОЈСЦИ КОЈОМ ЈЕ КОМАНДОВАО НИКАДА НИЈЕ ЗАБОРАВИО.
Током прве ратне године, тачније 17.септембра 1914.год. као велики поборник идеје "Балкан балканским народима" са председником српске владе Николом Пашићем потписао је тзв. "НИШКИ СПОРАЗУМ" о оснивању заједничких војних и политичких институција Србије и Албаније, војни савез и изградњу Јадранске пруге из Србије до Драча. То је за последицу имало жесток отпор његових политичких противника као и устанак муслиманског становништва у централној Албанији уз захтев да од истог одустане и објави рат краљевини Србији.
Мало је познато, да је након опкољавања Есад паше почетком 1915.год. у Драчу, Србија послала око 20.000 војника у епицентар побуне на простор Елбасана и Тиране како би помогла Есад Паши да се одржи на власти и угуши побуну.
О узвраћњној помоћи и поштовању "НИШКОГ СПОРАЗУМА" приликом повлачења српске војске крајем 1915. и почетком 1916.год. преко територије Албаније на јадранско приморје углавном је свима доста тога познато. Есад пашина жандармерија чинила је све да обезбеди сигурне пролазе, смештај и храну српској војсци, чак улазећи и у отворене сукобе са албанским одредима који су нападали српске избегличке колоне и војнике где год им се за то пружала прилика.
Познато је и остало је забележено да је чак издао и посебан ПРОГЛАС албанском народу да помогну српској војсци током проласка кроз Албанију као и НАРЕДБУ о обавези примања СРПСКОГ ДИНАРА као платежног средства уз изричиту претњу за своје сународнике који то не би прихватали и извршавали. Можемо данас само да замишслимо колико би још наших предака (војника и цивила) заувек оставило своје животе у врлетима и приморју Албаније, да није било Есад паше и таквог његовог пријатељског односа према Србима и држави Србији.
Као резултат тога и сам је убрзо након тих догађаја морао напустити Албанију, да би се преко Бриндизија у Италији и Француске са делом својих војника крајем августа 1916. придружио српској војсци на СОЛУНСКОМ ФРОНТУ.
После пробоја истог и коначног завршетка Првог светског рата заједно са делегацијом Краљевине СХС (Срба, Хрвата и Словенаца) учествовао је на мировној конференцији у Паризу, борећи се да га мировна конференција призна за једину легитимну власт у Албанији. За то време Народна скупштина сакупљена од његових присталица у Албанији прогласила га је за краља. На жалост, док се припремао за тријумфални повратак из Париза у Албанију у својству новопроглашеног краља, горе поменути албански атентатор Авни Рустеми усмртио га је у Паризу под убеђењем да је сарађујући и помажући Србе и Србију издао албанске интересе и албански народ. Такво мишљење делио је и велики број Албанаца сматрајући Есад пашу издајником а атентатора Рустемија херојем.
Неколико дана након атентата (по сопственој за живота израженој жељи) сахрањен је међу српским официрима, подофицирима и војницима, див јунацима са Цера, Дрине, Мачковог камена, Колубаре... које је војничка судбина након преживљене "албанске голготе" као тешке рањенике "довела" у француску, где нису успели да "добију" битку са смрћу, па су заувек остали да "сањају" недосањан сан - повратак у своју милу отаџбину Србију на српском војничком гробљу ТИЈЕ код Париза.
И тако поред 756. православних хумки и крстова симетрично распоређених на све четири стране света од централног јарбола са српском и француском заставом на којима су имена попут Милорада, Јанка, Миладина, Радована, Петра, Павла, Животе, Јеремије, Војислава, Вукашина, Душана, Вукана, Косте, Крсте... али и бројних других које су француски лекари и болничарке тешко изговарајући ш, ч, ћ уписивали у болесничке картоне попут:
Јевла, Новига, Равига, Милаило, Живола, Јимко, Реста, Вослав, Раико .... и један исламски нишан са полумесецом испод кога почива осведочени велики српски пријатељ и саборац ЕСАД паша ТОПТАНИ.
Слава му, част и вечнаја ПАМЈАТ као и нашим славним прецима див јунацима "СОЛУНЦИМА".
Поред његовог споменика - нишана засађено је свеже мирисно цвеће и често се затиче и по неки букет који остављају наши земљаци СРБИ привремено или стално настањени у Француској. Надајмо се да ће тако заувек и бити.
Поред 756.крстова наших мученика "Солунаца" нема засађеног свежег цвећа јер су далеко, далеко од својих домова, а највећи број њих је непознат, сахрањен без својих правих имена и презимена, без породица и својих најмилијих и њима нема ко да цвеће засади, одржава, негује, залива....
Али за њих се као своје мученике "пале" за крст часни и слободу златну побринуо сам Свевишњи Господ Бог и природа. Па тако зелени тепих траве између крстова обилује Белим Радама, Мајчином душицом, Здраворадом, Ноћурком, Хајдучком травом, Различком, Цикоријом, Детелином, Зубачом....
Ех Боже драги и мученичка историјо СРПСКОГ РОДА колико си сурова и тешка?
Можда се понајбоље може осетити кроз стихове некада најуспешнијег ученика шабачке Гимназије и каснијег редова српске војске ВЛАДИМИРА СТАНИМИРОВИЋА из Шапца, уклесаних на преминулим војницима и официрима Дринске дивизије у селу Агиос Матеос на јужном Крфу, а у којима између осталог пише:
"НА ХУМКАМА У ТУЂИНИ НЕЋЕ СРПСКО ЦВЕЋЕ НИЋИ, ПОРУЧИТЕ НАШОЈ ДЕЦИ, НЕЋЕМО ИМ НИКАД СТИЋИ....."
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.