Текст преузет са следеће странице
сабор.срб/чланци/1836


ПОГИБИЈА БРАЋЕ РИБНИКАР


Браћа Рибникар, Дарко и Владислав, погинули су у року од два дана на бојишту Великог рата 1914. године. Дарко је погинуо 13.септембра као искусни командант артиљерије, већ рањен на Куманову и Брегалници у време балканских ратова. По сведочењу једног војника, "Стајао је горд, усправан са китом цвећа на грудима и командовао...Аустријска колона, оставивиши стотину мртвих и рањених, била је већ умакла. Али тада изненадно, над самим митраљеским гнездом грмела је силна експлозија. Капетан Рибникар је посрнуо и пао. Попадали су сви око њега. А кад су други, околни, притрчали, видели су раздеране његове груди и мушко лице, снажно да савлада и самртничке болове." Имао је 36 година. У чету Владислава, старијег Дарковог брата, прво је дошла вест да је млађи Рибникар тешко рањен, а затим и најцрња вест - погинуо је новинар, прекаљени борац правник из Берлина.... Владислав је мирно склопио руке, ставио качкет, оседлао своју Зону и одјурио да види мртвог брата. "Скинуо је са својих груди једну георгину и заденуо је за официрску походну капу Дарку, пољубио је његово хладно чело и похитао своме пуку и својој чети...Али неколико часака касније", причао је мајор Андрић, Владин командир," када сам већ лежао рањен, пронели су крај мене тешко рањеног капетана Владислава Рибникара." Своју чету је предводио у шест јуриша, али - у седмом је пао, смртно погођен у трбух. Официри и војници гледали су га са сузама у очима док је једанаест сати умирао овај борац, рањењник са Једрена, оснивач, власник и главни уредник "Политике", ученик Сорбоне, храбри витез као из неке легенде... Вест да су оба брата Рибникара, пала, један за другим, у Београду је одјекнула као ужас који се не може прихватити. Недељу дана по њиховој смрти, Исидора Секулић пише потресан чланак. " - Прекјуче је кроз телефон запиштала једна од најцрњих вести. - Обојица, обојица! Обадва брата Рибникара! Та црна вест ми је као, као каква оштра црна жица, расекла мозак и срце на два дела. И док су у једној половини рањеног мозга и срца пиштали бол и огорчење: Отаџбино, зар си таква мајка! У другој половини рањеног мозга и срца су кликтали срећа и понос: Отаџбино, хвала ти што си таква мајка! Је л доста?" Није наравно, било доста. Исидорин вапај Отаџбина није услишла. Многи су пали, многи су, као и Рибникари, могли да не падну, да буду само новинари и да описују а не да учествују. Изабрали су храброст, честитост и јунаштво као и добар део српске интелигенције и уопште, елите, тога времена.