Песникиња ИСИДОРА СЕКУЛИЋ:
"Обадва брата у обадва рата били,
Обадва брата у обадва рата рањени,
Обадва брата у трећи рат пошли,
Обадва брата из трећег рата не дошли."

Мудра Исидора Секулић закључује:
"Мртви РИБНИКАРИ су два порушена стуба ПОЛИТИКЕ,погинули РИБНИКАРИ су два уздигнута стуба велике Србије".

Песник ЈОВАН ДУЧИЋ је у јануару 1924.године написао:
"Рибникари су били новинари и официри са најлепшим орденима за храброст. Два брата из легенде пролила су своју крв као официри за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари. Остаће вечни у нашем дивљењу. Треба их спомињати одмах после кнеза Михаила, Штросмајера и Скерлића у питању националних заслуга".

Унук славних Рибникара, новинар ДАВОРИН ДАРКО РИБНИКАР, иначе почасни члан Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и Општинске организације савеза удружења потомака 1912-1920."Браћа Рибникар" Љубовија, носилац и власник чланске карте број 1 за своје славне дедове каже:
"Моји дедови, Владислав и Дарко, као и њихов трећи брат доктор Слободан заузели су високо часно место у историји српског новинарства, оснивајући и уређујући дневни лист "Политику", али су своју несебичну љубав према отађжбини, показали борећи се храбро као резервни официри у оба балканска као и Првом светском рату.
Рибникари су рањавани у балканским ратовима - Владислав на Једрену а Дарко на Куманову док је Слободан, лекар, превијао рањенике на Куманову и Прилепу око њега су зујали куршуми и гранате.
У тзв.Великом рату Рибникари су се од почетка нашли на фронту, да би преузимајући са чином капетана и командне положаје у својим јединицама 31.августа и 1.септембра 1914.године, дан за даном, животе изгубили и Дарко и Владислав.
Скромни, војнички споменици обележавају и данас гробове двојице Рибникара у близини места на којима су јуначки погинули - Владислава у Пецкој а Дарка у Белој Цркви.